Ђонови од картона

Пролазиле су године које му се чинило да ни не примећује до тренутка када је морао да се фотографише ради продужетка важности личних докумената. Када је приликом преузимања дошло до његовог суочавања са идентификационим папирима, помислио је да је пре у питању каква особа са потернице него он сам. Исто се догодило и с његовом супругом. Она је била, не само очајна већ и повређена и разочарана. Сматрала је да би надлежне институције морале да воде рачуна и о тим, наизглед, малим стварима.

Истини за вољу, није код ње била у питању никаква „жал за младост”, јер се свакодневно гледала у огледалу и увелико свикла на своју неминовну пролазност, већ се радило о потреби за основним поштовањем личности. По њој, поменуте фотографије нису биле одраз стварности, јер су на њима биле извитоперене црте лица нереалних облика, поглед малтене престрашен, врат укочен, подочњаци пренаглашено мрки, назолабијалне боре уклесане као у какву клисуру, усне оклембешене… а све то због упорног инсистирања униформисане да оваква врста фотографија не дозвољава осмехивање, тако да је, након што је усвојила васпитно-поправну сугестију и уозбиљила лице, уследила даља тортура униформисане да мора да се опусти и престане да стеже вилицу. Исход свега остаће забележен наредних десет година.

Он се прво насмејао овако озбиљној реакцији своје жене, рекавши јој да је то ипак тек обична фотографија коју ће имати прилику да види само неколицина различитих службеника и да то не заслужује подизање пажње на тако висок ниво одговорности.

Потом су се заједно: шалтерске раднице, униформисана, чекачи у реду и он, шалили како се не може од фотографисања за исправе очекивати да буду модне фотографије обрађене у фото-шопу. Међутим, супруга се прво тихо побунила, рекавши да је само хтела да констатује нешто што вероватно многима није право, а онда је одустала јер се кикот и надвикивање преплитало и одзвањало шалтер-холом.

Иако су становали само два блока даље од полицијске станице, до куће су пешачили заморних сат времена због великих радова на реконструкцији улице, са једне стране, а са друге, због блокаде саобраћајнице услед неког протеста групе грађана. За то време нису разменили ниједну реч.

Прсти су јој били укочени од стезања ручки на тешкој торби крцатој свакојаким папирима, документима и материјалима које је вукла с посла још од јутрос. Једном надланицом упорно је неуспешно покушавала да уклони некакав влажни вео, који јој се, како јој се чинило, намакао преко зеница и мутио вид. Он је осећао насталу суморну тензију и криво му је било што је можда претерао у малопређашњим шалама на женин рачун у полицијском шалтер-холу. Његова брада била је погнута ка грудима, а усне стиснуте зубима.

Памтио је добро кроз шта су све у животу прошли, какве су муке и искушења превазилазили, сачувавши се од посртаја, поклекнућа и падова. Ова фотографијица за идентификациону карту и јесте била својеврсни скенер њихових живота – „очитана лична карта” са свим потребним информацијама за онога ко је умео да је ишчита.

Враћајући се тако од полицијске станице до куће, поглед му је скренуо на њена стопала број 37 и сетио се ране младости и њиховог првог љубавног састанка, жаргонски речено „судара”, када су на крају вечери обоје сасвим неочекивано остали боси!

У та, за њих екстремно сиромашна времена, почетком деведесетих година прошлог века, бака јој је за излазак прерадила своју стару хаљину, давно сашивену од свиленог дела војничког падобрана из Другог светског рата. Пошто тада нису ни за ципеле имали, вешта бака јој се и за то искусно снашла и за израду ђонова балетанки искористила картон!

И сво то довијање убогих неразоткривено би прошло да се баш те „судар вечери” није отворило небо и провалили облаци.

Он је тада први пут ухватио за руку и заједно су почели да трче тражећи заклон од кише. Баре су се улицом множиле и бивале све дубље и обилније. Када су најзад стигли до једног хаустора, она је постиђено скврчила прсте на голим стопалима, детињасто покушавајући да не ода да су остала боса. Да су јој се ципеле распале. Посматрајући мокри плочник са својим нагим девојачким стопалцима број 37, угледала је поред, гле чуда, једна мушка, влажна, гола и згврчених прстију стопалетина број 45!

Насмејао се сећању и гласно рекао: „Ах, ти наши ђонови од картона!” Подигао је поглед и видео супругу како га збуњено гледа. Неколико протестаната преко пута улице дувало је у пиштаљке и извикивало протестне поруке. Ухватио је за руку, узео јој торбу и увео у улаз њихове зграде. Чинило му се да је могао да јој чује срце како лупа и како му се звук претвара у ехо док су се пењали степеништем ходника зграде до стана.

Исте вечери седели су до касно у ноћ са своје двоје деце, већ одраслих људи који су још увек били – неудата и неожењен, и живели под родитељским кровом. Кћерка је била запослена, али је радила од куће, а син је већ дуже време био незапослен, јер је његова професија „културолошки техничар” спадала у суфицитарна занимања. Жеља свих била је да се мало опусте и забаве након стресног дана. Јуниори су предложили игру попуњавања теста о познавању својих ближњих али и себе самих.

Питања су била разноврсна, као на пример: омиљена боја, животиња, биљка, дестинација, страни језик…; омиљени спортски клуб, спортиста, певач/певачица, музички фестивал, глумац/глумица, књига, ТВ серија, филм, представа, музичка група, политичар/политичарка, ТВ станица, ТВ водитељ/водитељка, компјутерска игрица, емотикон, ријалити шоу програм, квиз, хоби, друштвена мрежа, портал, апликација за веб-куповину, шопинг мол…; омиљена марка аутомобила, мотора, квада, тротинета, мобилног телефона и осталих геџета, спортске опреме, модне линије и бренда…; омиљено алкохолно, безалкохолно и енергетско пиће, место за излазак…; омиљени суплемент, дрогеријски и парфимеријски бренд, антиејџинг третман… и на крају – омиљена поштапалица.

Подмладак је своје одговоре испаљивао, што се каже, „као из топа”, чак и за оно што није нити имао, нити користио, нити упражњавао па чак ни прижељкивао. Код родитеља случај је био дијаметрално супротан и више подсећао на комшијину ваздушну пушку која је својевремено током свадбеног весеља добацила нејаких 25 центиметара од места испаљивања.

Дакле, родитељи су одговоре на питања везана за децу знали делимично и то у оним сегментима у којима су и сами учествовали. Он у одговорима везаним за омиљени спорт, спортисту, спортску опрему, компјутерске и сличне игрице, моторизована превозна средства. Она у областима везаним за омиљена јела деце и њихове фаворите међу одевним предметима које је прала и пеглала. Са друге стране, деца готово да нису имала ниједан тачан одговор везан за познавање својих родитеља.

Међутим, даљи резултати теста говорили су да омашке у (не)познавању нису биле само до деце већ да њихови маторци заправо нису добро познавали ни сами себе и своје афинитете. Посебно не оне из хедонистичке сфере.

Малтене нису могли да дефинишу ниједан једини избор, чак ни онај најпрималнији попут омиљене боје, мириса или укуса, а камоли да наведу нешто из сопственог, комплекснијег фундуса личности, што је највише утицало на формирање, изградњу, унапређење и оплемењивање суштине њиховог бића.

Наједном, као по команди, један по један почели су да устају. Млађи су се упутили у кухињу до фрижидера, а потом свако у своју собу. Родитељи су развукли шкрипави и већ улегнути кауч у дневном боравку.

Она је искључила ТВ пријемник који је цело вече брундао у фону. Потом је отворила новчаник, извукла своју нову личну карту, вратила је назад и легла.

Он је изашао на терасу да попуши последњу цигарету за тај дан.

Она му је добацила: „Не заборави да угасиш светло.”