Đonovi od kartona

Prolazile su godine koje mu se činilo da ni ne primećuje do trenutka kada je morao da se fotografiše radi produžetka važnosti ličnih dokumenata. Kada je prilikom preuzimanja došlo do njegovog suočavanja sa identifikacionim papirima, pomislio je da je pre u pitanju kakva osoba sa poternice nego on sam. Isto se dogodilo i s njegovom suprugom. Ona je bila, ne samo očajna već i povređena i razočarana. Smatrala je da bi nadležne institucije morale da vode računa i o tim, naizgled, malim stvarima.

Istini za volju, nije kod nje bila u pitanju nikakva „žal za mladost”, jer se svakodnevno gledala u ogledalu i uveliko svikla na svoju neminovnu prolaznost, već se radilo o potrebi za osnovnim poštovanjem ličnosti. Po njoj, pomenute fotografije nisu bile odraz stvarnosti, jer su na njima bile izvitoperene crte lica nerealnih oblika, pogled maltene prestrašen, vrat ukočen, podočnjaci prenaglašeno mrki, nazolabijalne bore uklesane kao u kakvu klisuru, usne oklembešene… a sve to zbog upornog insistiranja uniformisane da ovakva vrsta fotografija ne dozvoljava osmehivanje, tako da je, nakon što je usvojila vaspitno-popravnu sugestiju i uozbiljila lice, usledila dalja tortura uniformisane da mora da se opusti i prestane da steže vilicu. Ishod svega ostaće zabeležen narednih deset godina.

On se prvo nasmejao ovako ozbiljnoj reakciji svoje žene, rekavši joj da je to ipak tek obična fotografija koju će imati priliku da vidi samo nekolicina različitih službenika i da to ne zaslužuje podizanje pažnje na tako visok nivo odgovornosti.

Potom su se zajedno: šalterske radnice, uniformisana, čekači u redu i on, šalili kako se ne može od fotografisanja za isprave očekivati da budu modne fotografije obrađene u foto-šopu. Međutim, supruga se prvo tiho pobunila, rekavši da je samo htela da konstatuje nešto što verovatno mnogima nije pravo, a onda je odustala jer se kikot i nadvikivanje preplitalo i odzvanjalo šalter-holom.

Iako su stanovali samo dva bloka dalje od policijske stanice, do kuće su pešačili zamornih sat vremena zbog velikih radova na rekonstrukciji ulice, sa jedne strane, a sa druge, zbog blokade saobraćajnice usled nekog protesta grupe građana. Za to vreme nisu razmenili nijednu reč.

Prsti su joj bili ukočeni od stezanja ručki na teškoj torbi krcatoj svakojakim papirima, dokumentima i materijalima koje je vukla s posla još od jutros. Jednom nadlanicom uporno je neuspešno pokušavala da ukloni nekakav vlažni veo, koji joj se, kako joj se činilo, namakao preko zenica i mutio vid. On je osećao nastalu sumornu tenziju i krivo mu je bilo što je možda preterao u malopređašnjim šalama na ženin račun u policijskom šalter-holu. Njegova brada bila je pognuta ka grudima, a usne stisnute zubima.

Pamtio je dobro kroz šta su sve u životu prošli, kakve su muke i iskušenja prevazilazili, sačuvavši se od posrtaja, pokleknuća i padova. Ova fotografijica za identifikacionu kartu i jeste bila svojevrsni skener njihovih života – „očitana lična karta” sa svim potrebnim informacijama za onoga ko je umeo da je iščita.

Vraćajući se tako od policijske stanice do kuće, pogled mu je skrenuo na njena stopala broj 37 i setio se rane mladosti i njihovog prvog ljubavnog sastanka, žargonski rečeno „sudara”, kada su na kraju večeri oboje sasvim neočekivano ostali bosi!

U ta, za njih ekstremno siromašna vremena, početkom devedesetih godina prošlog veka, baka joj je za izlazak preradila svoju staru haljinu, davno sašivenu od svilenog dela vojničkog padobrana iz Drugog svetskog rata. Pošto tada nisu ni za cipele imali, vešta baka joj se i za to iskusno snašla i za izradu đonova baletanki iskoristila karton!

I svo to dovijanje ubogih nerazotkriveno bi prošlo da se baš te „sudar večeri” nije otvorilo nebo i provalili oblaci.

On je tada prvi put uhvatio za ruku i zajedno su počeli da trče tražeći zaklon od kiše. Bare su se ulicom množile i bivale sve dublje i obilnije. Kada su najzad stigli do jednog haustora, ona je postiđeno skvrčila prste na golim stopalima, detinjasto pokušavajući da ne oda da su ostala bosa. Da su joj se cipele raspale. Posmatrajući mokri pločnik sa svojim nagim devojačkim stopalcima broj 37, ugledala je pored, gle čuda, jedna muška, vlažna, gola i zgvrčenih prstiju stopaletina broj 45!

Nasmejao se sećanju i glasno rekao: „Ah, ti naši đonovi od kartona!” Podigao je pogled i video suprugu kako ga zbunjeno gleda. Nekoliko protestanata preko puta ulice duvalo je u pištaljke i izvikivalo protestne poruke. Uhvatio je za ruku, uzeo joj torbu i uveo u ulaz njihove zgrade. Činilo mu se da je mogao da joj čuje srce kako lupa i kako mu se zvuk pretvara u eho dok su se penjali stepeništem hodnika zgrade do stana.

Iste večeri sedeli su do kasno u noć sa svoje dvoje dece, već odraslih ljudi koji su još uvek bili – neudata i neoženjen, i živeli pod roditeljskim krovom. Kćerka je bila zaposlena, ali je radila od kuće, a sin je već duže vreme bio nezaposlen, jer je njegova profesija „kulturološki tehničar” spadala u suficitarna zanimanja. Želja svih bila je da se malo opuste i zabave nakon stresnog dana. Juniori su predložili igru popunjavanja testa o poznavanju svojih bližnjih ali i sebe samih.

Pitanja su bila raznovrsna, kao na primer: omiljena boja, životinja, biljka, destinacija, strani jezik…; omiljeni sportski klub, sportista, pevač/pevačica, muzički festival, glumac/glumica, knjiga, TV serija, film, predstava, muzička grupa, političar/političarka, TV stanica, TV voditelj/voditeljka, kompjuterska igrica, emotikon, rijaliti šou program, kviz, hobi, društvena mreža, portal, aplikacija za veb-kupovinu, šoping mol…; omiljena marka automobila, motora, kvada, trotineta, mobilnog telefona i ostalih gedžeta, sportske opreme, modne linije i brenda…; omiljeno alkoholno, bezalkoholno i energetsko piće, mesto za izlazak…; omiljeni suplement, drogerijski i parfimerijski brend, antiejdžing tretman… i na kraju – omiljena poštapalica.

Podmladak je svoje odgovore ispaljivao, što se kaže, „kao iz topa”, čak i za ono što nije niti imao, niti koristio, niti upražnjavao pa čak ni priželjkivao. Kod roditelja slučaj je bio dijametralno suprotan i više podsećao na komšijinu vazdušnu pušku koja je svojevremeno tokom svadbenog veselja dobacila nejakih 25 centimetara od mesta ispaljivanja.

Dakle, roditelji su odgovore na pitanja vezana za decu znali delimično i to u onim segmentima u kojima su i sami učestvovali. On u odgovorima vezanim za omiljeni sport, sportistu, sportsku opremu, kompjuterske i slične igrice, motorizovana prevozna sredstva. Ona u oblastima vezanim za omiljena jela dece i njihove favorite među odevnim predmetima koje je prala i peglala. Sa druge strane, deca gotovo da nisu imala nijedan tačan odgovor vezan za poznavanje svojih roditelja.

Međutim, dalji rezultati testa govorili su da omaške u (ne)poznavanju nisu bile samo do dece već da njihovi matorci zapravo nisu dobro poznavali ni sami sebe i svoje afinitete. Posebno ne one iz hedonističke sfere.

Maltene nisu mogli da definišu nijedan jedini izbor, čak ni onaj najprimalniji poput omiljene boje, mirisa ili ukusa, a kamoli da navedu nešto iz sopstvenog, kompleksnijeg fundusa ličnosti, što je najviše uticalo na formiranje, izgradnju, unapređenje i oplemenjivanje suštine njihovog bića.

Najednom, kao po komandi, jedan po jedan počeli su da ustaju. Mlađi su se uputili u kuhinju do frižidera, a potom svako u svoju sobu. Roditelji su razvukli škripavi i već ulegnuti kauč u dnevnom boravku.

Ona je isključila TV prijemnik koji je celo veče brundao u fonu. Potom je otvorila novčanik, izvukla svoju novu ličnu kartu, vratila je nazad i legla.

On je izašao na terasu da popuši poslednju cigaretu za taj dan.

Ona mu je dobacila: „Ne zaboravi da ugasiš svetlo.”