Књижевно дело чија је главна јунакиња планина

Планина је, могло би се слободно рећи, протагонисткиња или главна јунакиња романа „Седам црквених торњева” ирске књижевнице Саре Бом (1984), a oвај роман је у преводу с енглеског Владимира Д. Јанковића објавила издавачка кућа Хеликс. Планина за главне људске јунаке (у овом роману јунаци су и биљке и животиње, инсекти и птице) остаје недокучива и неосвојива до самога краја или, боље рећи, до пред сам крај...

Бел и Сај су градска деца, рођени и одрасли на асфалту. Упознају се као двоје младих људи који своје дотадашње животе желе да замене новим, заједничким. Изнајмљују кућу у недођији, напуштајући, мирно и без драме, своје породице, родбину, пријатеље. Реченица „живот чине ситнице” у њиховом случају поприма ново значење: њихова свакодневица и јесте сачињена све из самих ситница, које временом почињу да се троше, трошећи и овај пар, који живи без праве страсти, без праве идеје, без правог циља. Тај живот није ни узбудљив ни идиличан, ни досадан ни неизвестан. Али временом их удаљава од света, прекривајући њихове дане и ноћи неосетним покровом тихе трагедије, у сенци планине...

Сара Бом је исписала минуциозно, микроскопски детаљно штиво које остаје као сведочанство о једној неочекиваној несрећи – несрећи која се живи удвоје. Роман „Седам црквених торњева” четврти је у њеној већ респектабилној библиографији. Добитница је бројних угледних књижевних награда, а свој стваралачки дар испољава и на пољу ликовних уметности.

„Планина је била пуна сићушних очију. Беху то жути дискови дугоухих сова, полуслепе мрље малих ровчица, непомичне куполе зунзарâ, светлуцави црни драгуљи мрких пацова. Планина је била пуна сићушних очију, фазана, лисица, гуштера, шева, зечева, црноглавки, жижака, куна, мишева, вашака. И свако је око било усредсређено на оно парче земље, или честара, или стене, или ваздуха који га окружује. Свако је на различит начин разабирало шару, сенку и димензије свог тог парчета. Свако се померало и прилагођавало покретима видљивим на том парчету у датом тренутку. Једино је планина сама час подизала, час спуштала поглед, па се освртала око себе, и видела све одједном,чувала стражу. Планина је била џин прави, њено се око, киклопско, никад није склапало, чак ни кад спава”, овим описом Сара Бом започиње своје штиво.

По њеним властитим речима, рад на овом роману трајао је натпросечно дуго за њене прилике. Кренула је 2017. године, а дело ће светлост дана угледати 2022.