Танатополитика

Циник би рекао да што је више мртвих, то је опозиција живља. Не треба, међутим, бити циничан па уочити да се свеукупна опозициона активност последњих година своди на подстрекавање и организовање уличних протеста након трагедија које се дешавају.

Туга, немоћ и бес су најчешће речи којима се описује ситуација након тих трагедија. Ипак, ради прецизнијег описа, требало би рећи да је реч о организованој тузи и бесу. Истински израз туге поводом трагедије у Новом Саду могао се видети истог дана и вечери кад су људи долазили на плато испред железничке станице и остављали цвеће и палили свеће. Окупљање чланова и симпатизера опозиције неколико дана касније, током којег су ожалошћени заливали фекалијама градски трг и демолирали зграду градске куће и просторије СНС-а пре је личило на покушај некакве клозет-револуције по угледу на јогурт-револуцију од пре више од четврт века, него на комеморативни скуп било какве врсте.

Медијски покушаји да се протести представе као изрази колективне туге вређају интелигенцију чак и оних с двоцифреним количником. Поставља се отуда питање откуд потреба да се политички протести легитимишу на тај начин. Један од разлога је свакако то што се тиме, ако не разоружавају, а онда свакако отежавају медијски контранапади супротне стране. Јер ко може бити против немоћних и тужних, макар били и бесни? Други разлог је тај што је то једини заједнички именитељ око којег могу да се окупе различите фракције у оквиру опозиције. С обзиром на то да нема заједничке визије будућности, остаје само представа о заједничком непријатељу, а то је председник државе за кога се вежу сва зла овога света. Најзад, треба поменути и јачање кохезије између чланова и симпатизера опозиционих странака и привлачење оних који то нису, али су из било којег разлога незадовољни својим друштвеним статусом. Колективна акција, макар се сводила на окупљање, шетање или просипање фекалија и уништавање градског мобилијара, увек снажи групни идентитет.

Никад и нигде протести нису срушили власт, осим ако она већ није била склона паду, односно ако њени носећи стубови нису били поткопани и напукли. У томе се састоји главни ризик протеста. Незадовољни људи обично иду на протесте очекујући конкретне резултате, односно испуњавање захтева који се постављају пред оне против којих протестују. У конкретном случају, захтеви које поставља опозиција идентични су ономе што је, пре него су протести почели, најавила и делом реализовала власт, а то је кривична и политичка одговорност за трагедију. Оставка министра грађевине није била само његов морални чин, већ и порука државног руководства да у истрази нико неће бити поштеђен. Осим политичке одговорности, истражни поступак тужилаштва који је започео дан након трагедије указује да одговорни неће бити поштеђени ни кривичне одговорности.

Тиме су једини смислени захтеви опозиције били заправо куцање на отворена врата. Да би ипак наставила протесте, опозиција је захтеве проширила на оставку владе и градоначелника Новог Сада, што је свакако бесмислено ако се има у виду да би скупштинска већина, чак и да се то деси, поново изабрала владу и градоначелника из редова владајуће странке. Из тог разлога може се очекивати да ће се ићи у другом правцу. То би могли да буду захтеви за одржавање ванредних избора, што је такође мало вероватно, јер би с тим морао да се сложи председник државе, а он је ту могућност већ одбио, понудивши нешто много изазовније – референдум који би могао да резултира његовом оставком.

Опозиција не верује у за њу повољан исход референдума. Зато ће, уместо тога, разматрати друге сценарије срачунате на дестабилизовање јавног реда и нормалног живота како би се показало да власт нема снагу да управља земљом. Такав сценарио био би, међутим, могућ само под условом да је опозиција обезбедила подршку органа реда и да може да мобилише знатан број присталица спремних да се жртвују за такву ствар. То би, у крајњој линији, значило позив на герилски рат, што је сценарио опасан по читаву заједницу, а можда највише по саму опозицију.

Међутим, с обзиром на то да ниједан од ова два услова није испуњен, вероватније је да ће и најављени протести, ако до њих дође, завршити као и сви претходни, а то значи још већом фрустрацијом присталица опозиције. Та фрустрација преточиће се у апатију која ће трајати до тренутка кад се догоди нова трагедија.

А нова трагедија ће се догодити из закономерности на основу које оно шта нам се дешава нису несреће, већ логичне последице менталитетски специфичног понашања, па је срећа да се трагични догађаји не дешавају чешће. Ако се изузму природне катастрофе или догађаји на које нико не може да утиче, попут масовних убистава, „несреће” су углавном последица непридржавања прописа и процедура. Јавашлук и немар, а неко би рекао склоност импровизацији, представљају једно од обележја нашег менталитета. Олако држање да до несреће неће доћи, чак и кад пркосимо, на пример, саобраћајним правилима, чини да нам је стопа смртности у саобраћају међу највишима у Европи. Стање инфраструктуре и техничка исправност возила нису такође ништа друго него резултат непридржавања прописа од стране оних који би морали да брину о инфраструктури и техничкој исправности возила.

Исто би се могло рећи и за изградњу и одржавање било којих инфраструктурних објеката. Шта ако се испостави да ни трагедија у Новом Саду није последица нечијег чињења него нечињења? То не би смело да аболира оне који нису радили у складу с правилима и прописима. Ништа се, међутим, неће постићи ако санкције које уследе буду само данак јавности или плезир опозицији. Да би жртве добиле шири друштвени смисао, санкције за одговорне – било за нечињење или погрешно чињење – морале би да буду први корак у кампањи усмереној ка промени менталитета који поштовање прописа и процедура жигоше као бирократизам, нечовечност, крутост, задртост, док се импровизација слави као израз вештине, храбрости, довитљивости и интелигенције.

Док већина не схвати не само да је свако од нас могао у кобном тренутку да буде испод надстрешнице већ, што је много важније и вероватније, да својим непоштовањем правила и процедура и нехајним односом према послу може проузроковати туђу, а самим тим и своју несрећу – која не мора увек бити фатална, друштво неће моћи да крене ни корак напред и само ће немо чекати следећу трагедију.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа