Друштвене метастазе

Подгорица – У Црногорском народном позоришту је премијерно изведено „Наличје”, нови ауторски пројекат редитеља Бориса Лијешевића, његова друга представа на овој сцени, након такође врло успешног и документаристичног дела „Очеви су град(или)” из 2013. године. Текст „Наличја” настао је током процеса проба, из личних прича и искустава аутора и глумаца, никлих на тлу потребе разоткривања ужарених друштвено-политичких проблема у Црној Гори, али заправо и шире, у нашем региону, имајући у виду да су механизми власти, засновани на лажима, манипулацијама и урушавањима ранијих система вредности, врло блиски на целом простору некадашње Југославије, као да су централизовани, или дириговани (драматургија Стела Мишковић и Стефан Бошковић).

Те друштвено-политичке метастазе, дубинска трулост система, у великој мери изграђеног на везама са криминалом, основа су фрагментарне радње представе. Кроз неколико токова открива се нагомилана прљавштина у различитим сферама друштва, од судства преко школства до здравства, драматична проширеност токова кокаина, подмићивање, уцењивање и неразмрсива уплетеност сумњивих бизниса, помахнитале изградње и политичких дилова. Паралелно се исцртавају последице те дубоке друштвене корупције на личном плану, ломљења појединца, краха стабилности, јер је смисао позоришта у давању емотивног, људског облика политичким трагедијама, односно приказивању одраза макроплана на микроплану. Такође, у целини представе је важно преплитање тог опипљиво туробног реалитета са црнохуморним сценама, фином комиком која се излива из трагичних ситуација, у складу с нашим, балканским менталитетом, склоношћу ка гротескном смеху, сапутнику у рату са свакодневним невољама.

Борис Лијешевић деликатно води многобројни ансамбл, на препознатљиво, сведено дизајнираној сцени, чија се микродинамика повремено суптилно разиграва, са захуктавањем радње, померањем дела декора који представља некакво складиште, са конкретном и симболичком функцијом (сценографија Андреја Рондовић, костим Лејла Хоџић). Глумци наступају са нескривеним жаром и енергијом који доказују истинску, унутрашњу потребу да баш о тим темама говоре на сцени. Вешто психолошки оживљавају ове сценске двојнике наше стварности, коренито ослоњене и на нове технологије самопомоћи, „Гугл” терапије и исцељења, тематизоване уз дискретан ироничан отклон.

Александар Радуловић ауторитативно игра Вука, отелотворење грубости и прорачунатог зла, неосетљивог на људске слабости и љубав што је замењена неутољивим апетитом за моћи и богатством које настоји да задовољи развијањем трговине кокаином. Кристина Обрадовић гради лик његове нежне и прозирне супруге Снежане, систематски разаране због захтева за мушком и јаком децом, што води до страшних, серијских абортуса. Лазар Ђурђевић игра Луку који постаје карика у ланцу трговине кокаином због тешкоћа прехрањивања породице, али је разаран сумњама и жељом да напусти тај пут (без повратка), због кћерке коју такође трагично изневерава. Слађа (Жана Гардашевић Булатовић) глуми његову супругу, а Нена (Бранка Оташевић) жену Лукиног брата Ника (Јован Дабовић), коцкара који је такође изгубио тло под ногама. Комички је нарочито упечатљив лик васпитачице Душице коју Јелена Минић доноси са посебном лакоћом и аутентичношћу, градећи лик жене исцрпљене свакодневним драмама, које утишава гутајући „бромазепаме”.

Јелена Ненезић представља ледену тужитељку која ради за криминалце, Нада Вукчевић помало енигматичну докторку Вјеру, а Горана Драгашевић Мину, еколошку активисткињу, уз упадљиве ироничне облоге, знакове који ће касније открити да су и покрети Зелених циничне манифестације криминалних структура, још један параван бешчашћа. Зоран Вујовић ствара лик одбојног Максимилијана, инструктора плеса, подстрекача наркоманије, уцењивача и манипуланта. Анђела Маруновић игра младу Стелу, показујући како се под притиском рађају спонзоруше које искрено почињу да верују да воле своје старије добротворе (Данило Челебић). Тихана Ћулафић представља Стелину мајку Олгу, такође принуђену да се свим средствима бори за преживљавање, након што их је отац Новица оставио у прљавим дуговима.

Лик правдољубиве новинарке Слободе (Радмила Божовић), који нимало случајно остављамо за крај, бескомпромисно улази у рат са криминалом желећи да разбуца ту упетљану мрежу зла, и (наравно) страда због наивног уверења да сама може против система. Но, њена жртва није узалудна јер указује на потребу за удруженим одстрањивањем болесног друштвеног ткива, што је, може се рећи, главни смисао ове вредне и важне представе која у наличјима препознаје узроке пропадања лица.