Стаклар, тамбураш, пецарош...

Иванови пријатељи за њега кажу: „Тај баш уме да живи!“ И уме. Стаклар, тамбураш, бродар, пецарош, боем... Копка нас како све то стаје у један живот. „Заљубљен сам у Дунав“, каже нам, „али ако мислите да је то зато што живим у граду на обали велике плаве реке, грешите. Нисам рођен у Карловцима, него у гостима“, прича кроз смех овај витални Карловчанин, који је по годинама ближи шестој деценији живота, а по духу и енергији трећој. Па разјашњава енигму: „Моја мајка је била у посети оцу који је био у војсци у Нашицама и тамо су је сустигли трудови, крај неког рибњака. Тако сам по рођењу најпре угледао воду, па је можда зато толико и волим, а и рибу. Пецање ми је омиљени хоби, а волим и да припремам рибље специјалитете“.

(/slika2)Сазнајемо да је Кепена, како га пријатељи зову, учесник бројних куварских надметања у припремању рибље чорбе, за коју је мајстор. Уз рибу се пијуцка и вино, а њега бар у Карловцима има колико ти душа хоће. Иваново омиљено вино је „сила“, бело полусуво, карловачки клон. У Карловцима и околини је поднебље такво да су сорте грожђа разнородне, па су таква и вина. Колико их Иван цени сведочи и урамљени натпис на зиду његове стаклорезачке радионице, цитат из „Дон Жуана“, из пера чувеног енглеског песника лорда Бајрона, који се односи на уживање у винској капљици. Песничку равнотежу Бајрону прави Бранко Радичевић, чији велики портрет краси суседни зид. Рамљење и опремање слика омиљени су део посла мајстора Ивана, а посебна слабост су му акварели. Највише их је и сад у његовој радионици.

Занат учио од оца

Од оца је учио занат, одмалена се играо његовим алатом, растао у радионици која је већ дуже од 60 година на истом месту, иза гимназије, три минута хода низ уличицу која се рачва од главне. Његови преци су Руси, са Урала, који су ради посла најпре дошли у пољске руднике, па у Загорје, а онда и у Карловце.

Немирни дух вероватно је наследио од предака. Тражи од живота увек још нешто, свикао да се бави много чим. Музиком на пример. И док разговарамо, радионицом се разлежу звуци неког финог блуза. Иван воли и џез, а више од свега – тамбураше.

Тамбура је чудо, одушевљено нам објашњава, и на њој се може свирати све – од народне до озбиљне музике. На зиду, међу сликама и китњастим рамовима за огледала, окачена је сремачка тамбура „самица“ из 1927, ту је и тамбурица бисерница, украшена седефом, која је некад припадала Јаники Балажу, пронађена у неком подруму између два бурета, спасена па у Ивановој радионици изложена. Друштво јој праве два бас прима, босанска шаргија, мала хармоника са пет дугмића још из 1880. и гитара из педесетих година...

Заточеник музике

(/slika3)Иван се музиком бави откад зна за себе – са 17 година је у рок оркестру с друговима свирао електричну гитару, а онда се развила љубав према тамбурици. Научио је да свира од једног Мађара, а онда се и професионално предао музици, као члан малог тамбурашког бенда са којим је свирао у локалима широм некадашње „велике Југославије“. Свирали су све, па и филмску музику, рецимо у „Лајању на звезде“.

Сад и син Давор, један од троје његове деце, свира гитару. Некад се знало – ко уме с гитаром, имаће и девојку. Давор ће вероватно наследити и очев занат, па се Иван нада да ће породична стаклорезачка радња продужити свој век за још једну генерацију. Од заната може солидно да се живи и, што је још важније, може да се ужива и у другим стварима. Рецимо у друштву пријатеља који се најчешће окупљају код Ивана на „чашицу вина и разговора“ о актуелним темама, али и о добрим старим временима. Рецимо о периоду кад је Иван био и „бродовласник“. Његов понос био је „Астерикс“, бродић којим је клизио низ Дунав, пецао и уживао у природи. Лађу су „прогутали“ таласи, не дунавски, већ инфлацијски, с почетка деведесетих, па је морала „низ воду“, без њега. Сад до викендице на другој обали Дунава, на бачкој страни, иде чамцем. Добар му је и он, не жали се.

„Бекрија“ у срећном браку

А жали ли се супруга, питамо, што Иван има толико интересовања да мало времена остаје за породичне обавезе.

„Не може да се жали, јер ме је на води и нашла“, објашњава нам и додаје да су се упознали док је још имао бродић. Дошла је с пријатељима у посету, па у кафаницу где је свирао... Отада су већ 22 године у срећном браку.

Иван каже да је задовољан својим животом. Из њега просто пршти енергија. Још се сваког јутра буди у шест, оран да ради. Не „пати“ од стицања новца и имања, највише троши живот, а за то је потребна „монета“ које има у изобиљу. Док је активно у кафанама свирао, трошио је највише на музику и провод, онако, за своју душу. Једном се из Митровице кући у Карловце упутио фијакером. Фијакериста га упозорио – да га вози хоће, али да ће коњи издржати, не верује, па је пут завршио таксијем.

Одавно се одрекао лумповања и расипања... Не каје се због тога, јер има чега да се сећа, материјал за будуће присећање вредно прикупља и даље, али у складу са садашњим „узрастом“.