Од Ћире до ракијског казана

Вишеград – Људи се из хобија баве свим и свачим. Један од таквих хобиста је шездесетпетогодишњи пензионер из вишеградског приградског насеља Косово Поље, Слободан Пецикоза, који у слободно време и из задовољства пуних 37 година прави разноврсне ракијске казане. Гледамо како приводи крају, како каже, савремени казан.

– То је, у ствари, преправка превртача у тренутно најсавременији машински казан за печење ракије. За све ове године правио сам разноразне казане, почев од оних најмањих, проточних, који се у последње време модернизују тако да су сад и они превртачи, у којима се справља најбоља и најпиткија ракија, прича Пецикоза.

Слободан Пецикоза је ВК бравар, а овај занат је завршио код чувених мајстора Миће Томића и Љубише Тасића у Београду, иначе рођених Вишеграђана.

– Све до 1978. био сам машиновођа на некадашњем ћири, када је те године укинута ускотрачна пруга према Сарајеву, односно Београду, која је за овај крај значила много. Након тога сам се запослио у предузећу „Металгас“ где сам био пословођа. Тако сам цео радни век, са само три дана боловања до пензионисања 2003. године, провео уз метал и машине. Уз то сам, у слободно време, у приручној кућној радионици, почев од 1977. правио ракијске казане, присећа се Пецикоза животног пута.

Некад је, каже, било више поруџбина, а данас их је много мање јер је ова оскудица погодила све. Чак и велике домаћине који имају плантаже шљива али све мање пара. Истовремено, вели Пецикоза, и правих некадашњих домаћина и воћара је све мање, а напуштених и запуштених воћњака све више.

– Тешко је проценити колико кошта овакав савремени машински казан. На пример, код казанџија у Сарајеву цени се око седам хиљада марака, а ја га урадим за три хиљаде, док ове мање, проточне, направим за око хиљаду марака. Само, што ја то радим полако, више од месец дана, квалитетно и без грешке, каже Пецикоза, показујући нам до сада најмањи казан од 25 литара, кога је оставио себи, не жели да га прода.

Познавао је, вели, чувене казанџије у дринском крају и шире, којих је све мање, тако да је он један од малобројних који се бави овим занатом.

Објашњавајући овај специфични занат прича како праве казанџије познају душу материјала са којим раде, осећају његову издржљивост на температуру, што је за процес печења ракије и те како важно.

– Ниједан бакар није чист и разликује се по боји. Кад би за казане употребио онај бакрени лим којим се покривају кровови, џибра никад не би прокувала. Јер, у њему има врло мало чистог бакра. Због тога прави бакрени лим набављам директно из ваљаонице у Севојну, објашњава Пецикоза.

У пословима му често помажу чланови породице, син, чак и супруга и две кћерке. Био би сретан када би његово знање прављења ракијских казананаследио син, а посебно унук.

– Имам још један додатни хоби, то је пољопривреда. Уз краву и нешто оваца, имам и велики воћњак под шљивом пожегачом, тако да сам и одличан мајстор за печење ракије. Ракија је наше традиционално и домаћинско пиће. Ево, моја кућа је на путу, људи свраћају, проговоримо по коју, наспе се и која чашица. Мало помало, реч по реч, чашица по чашица и сваки дан оде у просеку по литар шљиве. Да пробате, сви кажу да је одлична, домаћински нас нуди Пецикоза.