„Просвета” није за лицитирање

КРУПНИ ПЛАН
Уочи предстојеће приватизације београдске „Просвете”, кроз серију текстова у нашем листу отворене су две могућности за очување и подстицање овог великог издавача који наслеђује више од стотину година традиције Геце Кона.

Прва је могућност да држава, посебном интервенцијом, изузме ову издавачку кућу из процеса приватизације, како би очувала предузеће од друштвеног значаја и традиције. У више наврата истицан је пример издавачке куће Нолит, која је продата 2005. године по Закону о својинској трансформацији који купца није обавезивао да настави издавачку делатност. Штавише, купац по свом нахођењу може Нолитове књижаре да преиначи у продавнице различите робе широке потрошње.

Друга могућност је да се приватизација „Просвете” изврши према новом и измењеном Закону о приватизацији који рок за приватизацију друштвених предузећа продужује до краја ове године.

У Агенцији за приватизацију, у случају тендерске продаје „Просвете” предвиђени су, као олакшавајућа околност, посебни услови који ће бити стављени пред потенцијалног купца, односно стратешког партнера. Уочи расписивања тендера већ се зна да потенцијални купац мора да се бави издавачком делатношћу, и да издавачку делатност „Просвете” не може да мења, већ да мора да је развија и дуже од пет година. Уколико ови услови буду прекршени, у Агенцији за приватизацију и консултантском предузећу „Фактис” кажу да ће уговор са купцем бити раскинут.

У сваком случају, неће се остварити она ужасна слика према којој би „Просветин” капитал, у традицији и чувеним едицијама, био процењен а затим стављен на лицитацију у игри „ко да више”.

Ипак, културна јавност с правом је забринута за будућност „Просвете” и њених књижара од којих је „Геца Кон”, у Кнез-Михаиловој улици, једна од најатрактивнијих у граду. Не само због тога што је могуће изгубити битку са суровим трендом транзиције која гута и национални идентитет као и дух појединца, већ и стога што се поставља питање шта ће бити даље. Застрашујући је само податак да је у последњих пет година затворена једна трећина књижара у Србији, а да многи градови у Србији имају само по једну или ниједну књижару.

(/slika2)Како је у нашем листу истакао академик Добрица Ћосић, „продаје се интелектуални капитал српског друштва и Београда”, а академик Љубомир Симовић изразио бојазан да ће сутра неко исто тако моћи да купи и Српску књижевну задругу, Народни музеј или Народно позориште. Другим речима, оно што наши истакнути интелектуалци и уметници покушавају да кажу јесте да ако су до сада прављене грешке у приватизацији установа од историјског и културног значаја, онда томе сада одлучно треба стати на пут.

Можда би држава у случају „Просвете” могла да интервенише слично као када је, пре пар година, Влада Републике Србије чувену београдску кафану „Знак питања”, подигнуту давне 1823. године, изузела од продаје угоститељског предузећа „Варош капија”. Древна кафана тада је заштићена Законом о културним добрима и пренета у надлежност Града Београда и Музеја града Београда. С друге стране, ако би, на пример, књижара „Геца Кон” била изузета од продаје „Просвете”, треба се запитати да ли је исправно потенцијалног купца лишити најпривлачнијег дела од укупног „Просветиног колача”.

Стручњаци кажу да „Просвета”, оваква каква је сада, у друштвеном власништву, не може да искористи ни трећину својих ресурса, и да као таква одудара од нових трендова у економији. Са друге стране, људи који су заплашени лошим приватизацијама, отпуштањем радника и променама делатности предузећа, о приватној својини и „капитализму” мисле све најгоре. Ипак, како стварати нове и праведне тржишне услове када се још не зна тачно шта је чије, када је извесно да се богатим приватницима продају друштвена предузећа која су настала национализовањем и конфисковањем нечије предратне приватне имовине, када се слабо размишља о обештећењу правих власника чија се, у ствари, дедовина продаје. Ако је нека велика имовина у друштвеном предузећу остала без наследника, имајмо барем поштовања према имену које је остављено у наслеђе, као што је у „Просвети” велико име Геце Кона, „српског држављанина Мојсијеве вере”.