Хроника хулиганизма на Балкану

Специфичност „нашег” балканског хулиганизма је у томе да је све мање екстремизам, а све више организовани криминал, каже за „Политику” проф. др Марија Ђорић која је недавно објавила књигу „Екстремизам и хулиганизам на Балкану”.

Ауторка, која је помоћник директора на Институту за политичке студије и руководилац Центра за проучавање безбедности, годинама истражује феномене хулиганизма и екстремизма, као и тероризам и организовани криминал, теорије завере, политичко насиље…Предаје као редовни професор на неколико универзитета у Србији, док је гостујући професор на Карловом универзитету у Прагу. Њено ново дело сажима стечена искуства из претходних пет монографија које је објавила.

Марија Ђорић каже да еволуцију хулиганизма на Балкану можемо испратити кроз неколико фаза.

„Прва фаза настанка из осамдесетих година прошлог века подразумева копирање светског феномена, преузетог из Велике Британије. Међутим, већ у другој фази, која почиње деведесетих година са ратовима у Југославији, видимо политизацију хулиганизма, која ће се наставити до данас. У данашње време балкански хулигани више немају за крајњи циљ политички, већ претежно лукративни интерес, како би згрнули што више профита”, истиче за наш лист Марија Ђорић.

За те „прљаве” послове неретко се користе млади људи који се радикализују кроз идеологију екстремизма.

„Суштински млади људи (пре свега дечаци тинејџери) користе се за растурање дроге и остале врсте криминалних активности. Регрутација почиње на локалном нивоу, још у основној школи, где се дечацима за, рецимо, диловање наркотика као награда дају скутери, које иначе користе као превозно средство у трговини дрогом. Хулиганизам има једно заводљиво лице, јер даје осећај моћи и осећај припадности, који нам је свима потребан – посебно младим особама. Веома је битно правити разлику између навијача и хулигана, јер док први за основни циљ имају спорт и подршку вољеном клубу или репрезентацији, хулигани на пиједестал вредносног система стављају насиље и првенствено материјалну корист”, каже Марија Ђорић.

Ауторка у новој књизи анализира и повратак терориста са страних ратишта. Са простора такозваног западног Балкана отишло је нешто више од 1000 људи и придружило се некој од терористичких организација у Сирији.

„Из Србије је отишло 49 људи и основно питање је шта ћемо радити са онима који су преживели и налазе се у камповима на североистоку Сирије (Ел Хол и Ел Роџ). Међу повратницима ће бити мајке и деца и моје основно питање је – шта ћемо са њима? Путујући по Балкану, направила сам компаративну анализу колико је свака земља спремна за повратак ових људи. Биће то велики изазов за све нас, јер ће покренути питање дерадикализације, које је увек неизвесно. Једно од етичких питања које покрећем у књизи јесте: шта ћемо са радикализованим мајкама и децом? Да ли је етички оставити децу са таквим мајкама, али исто тако и да ли је етички одузети децу мајкама које подржавају екстремизам и тероризам? На ова питања је тешко дати једноставне одговоре, јер сваки случај треба сагледавати понаособ”, објашњава наша саговорница.

Да би неко постао терориста, потребно је да прође процес радикализације који траје неколико недеља, месеци или чак неколико година. Марија Ђорић тај процес објашњава кроз метафору „прање мозга”.

„Ако је неко у прошлости веровао у љубав, истину и добро, временом кроз процес радикализације почиње да вреднује мржњу, лаж и зло. Овај процес се спроводи на различите начине, а велику улогу играју одређени ауторитети, породичне и емотивне везе, интернет и пропаганда. Најугроженије групе за радикализацију су свакако млади, јер увек имају потребу да некоме припадају, а уколико се нађу у кризи идентитета, онда постају лак плен за екстремисте и терористе”, каже наша саговорница.

Њу је посебно интересовала и повезаност менталних поремећаја и екстремизма и разне заблуде које то прате – на пример, погрешно се претпоставља да су терористи неки „лудаци” који не знају шта раде.

„Прво, није сваки ментални поремећај праћен агресивношћу, а друго, стопа преваленције, када је реч о менталним поремећајима, скоро је идентична код екстремиста/терориста као и код опште популације. Радикализација није ментални поремећај, то је веома сложен и свеобухватан процес и разликује се од човека до човека. Као што свако од нас има различит отисак прстију, тако се и душа сваког појединца разликује, па самим тим и склоност ка насиљу. Најбитније је открити шта је то што је окидач за екстремизам и тероризам. А то не можемо открити сами, већ је потребно деловање мултидисциплинарних тимова. Управо због тога веома ценим моћ знања, која нам је данас више но икада потребна у превенцији екстремизма и тероризма”, истиче Марија Ђорић.

Ауторка је у својој новој књизи покренула и родно питање јер се углавном претпоставља да су жене искључиво нежнији, лепши и слабији пол и да нису способне ни за какву врсту насиља.

„То је погрешна претпоставка. Жене су способне за исту врсту кривичних дела које спроводе и мушкарци, укључујући и екстремизам и тероризам. Додуше, имам хипотезу са којом се неки неће сложити, а то је да када је жена извршилац терористичког акта мотивисана емоцијама, она је – незаустављива. И ту треба узети у обзир родни приступ, где се мушкарци и жене могу разликовати. Док има доста жена у оквиру екстремистичких и терористичких активности (сматра се да жене генерално чине бар 1/3 чланства), за хулиганизам се може рећи да је ’мушки феномен’ пар екселанс. Овде готово да нема женских чланова, осим у изузетним случајевима (руске ’Славјанке’ и ’Малишки’ као припаднице навијачких скупина ЦСК и Спартак)”, објашњава наша саговорница.

Марија Ђорић годинама истражује ове појаве на међународном нивоу, а овога пута желела је да осветли тамне вилајете Балкана и да покаже шта је то што нас разликује од остатка света.

„Нажалост, Балкан је одувек био перципиран као другост у односу на Европу, неки су нас доживљавали као ’труло ткиво старог континента’, а има и оних који су говорили да смо трагична опера исписана крвљу – ми о себи углавном говоримо као ’бурету барута’. Западна Европа нас није до краја прихватила јер се по њима нисмо довољно европеизирали, а Исток нам је замерао то што нисмо довољно оријентални. Можда је највећи проблем Балкана то што су се преко њега кроз историју преламали интереси великих сила. Крајње је време да постанемо мудрији и коначно научимо лекције из историје, али без понављања. Вечито на граници између Истока и Запада, били смо на линији ватре, што се кристално чисто види и у савременим политичким односима. Балкан није ни довољно оријенталан, ни довољно европски, он је понајвише – свој. Та специфичност се огледа и у сагледавању феномена екстремизма и хулиганизма”, закључује Марија Ђорић.