Hronika huliganizma na Balkanu

Specifičnost „našeg” balkanskog huliganizma je u tome da je sve manje ekstremizam, a sve više organizovani kriminal, kaže za „Politiku” prof. dr Marija Đorić koja je nedavno objavila knjigu „Ekstremizam i huliganizam na Balkanu”.

Autorka, koja je pomoćnik direktora na Institutu za političke studije i rukovodilac Centra za proučavanje bezbednosti, godinama istražuje fenomene huliganizma i ekstremizma, kao i terorizam i organizovani kriminal, teorije zavere, političko nasilje…Predaje kao redovni profesor na nekoliko univerziteta u Srbiji, dok je gostujući profesor na Karlovom univerzitetu u Pragu. Njeno novo delo sažima stečena iskustva iz prethodnih pet monografija koje je objavila.

Marija Đorić kaže da evoluciju huliganizma na Balkanu možemo ispratiti kroz nekoliko faza.

„Prva faza nastanka iz osamdesetih godina prošlog veka podrazumeva kopiranje svetskog fenomena, preuzetog iz Velike Britanije. Međutim, već u drugoj fazi, koja počinje devedesetih godina sa ratovima u Jugoslaviji, vidimo politizaciju huliganizma, koja će se nastaviti do danas. U današnje vreme balkanski huligani više nemaju za krajnji cilj politički, već pretežno lukrativni interes, kako bi zgrnuli što više profita”, ističe za naš list Marija Đorić.

Za te „prljave” poslove neretko se koriste mladi ljudi koji se radikalizuju kroz ideologiju ekstremizma.

„Suštinski mladi ljudi (pre svega dečaci tinejdžeri) koriste se za rasturanje droge i ostale vrste kriminalnih aktivnosti. Regrutacija počinje na lokalnom nivou, još u osnovnoj školi, gde se dečacima za, recimo, dilovanje narkotika kao nagrada daju skuteri, koje inače koriste kao prevozno sredstvo u trgovini drogom. Huliganizam ima jedno zavodljivo lice, jer daje osećaj moći i osećaj pripadnosti, koji nam je svima potreban – posebno mladim osobama. Veoma je bitno praviti razliku između navijača i huligana, jer dok prvi za osnovni cilj imaju sport i podršku voljenom klubu ili reprezentaciji, huligani na pijedestal vrednosnog sistema stavljaju nasilje i prvenstveno materijalnu korist”, kaže Marija Đorić.

Autorka u novoj knjizi analizira i povratak terorista sa stranih ratišta. Sa prostora takozvanog zapadnog Balkana otišlo je nešto više od 1000 ljudi i pridružilo se nekoj od terorističkih organizacija u Siriji.

„Iz Srbije je otišlo 49 ljudi i osnovno pitanje je šta ćemo raditi sa onima koji su preživeli i nalaze se u kampovima na severoistoku Sirije (El Hol i El Rodž). Među povratnicima će biti majke i deca i moje osnovno pitanje je – šta ćemo sa njima? Putujući po Balkanu, napravila sam komparativnu analizu koliko je svaka zemlja spremna za povratak ovih ljudi. Biće to veliki izazov za sve nas, jer će pokrenuti pitanje deradikalizacije, koje je uvek neizvesno. Jedno od etičkih pitanja koje pokrećem u knjizi jeste: šta ćemo sa radikalizovanim majkama i decom? Da li je etički ostaviti decu sa takvim majkama, ali isto tako i da li je etički oduzeti decu majkama koje podržavaju ekstremizam i terorizam? Na ova pitanja je teško dati jednostavne odgovore, jer svaki slučaj treba sagledavati ponaosob”, objašnjava naša sagovornica.

Da bi neko postao terorista, potrebno je da prođe proces radikalizacije koji traje nekoliko nedelja, meseci ili čak nekoliko godina. Marija Đorić taj proces objašnjava kroz metaforu „pranje mozga”.

„Ako je neko u prošlosti verovao u ljubav, istinu i dobro, vremenom kroz proces radikalizacije počinje da vrednuje mržnju, laž i zlo. Ovaj proces se sprovodi na različite načine, a veliku ulogu igraju određeni autoriteti, porodične i emotivne veze, internet i propaganda. Najugroženije grupe za radikalizaciju su svakako mladi, jer uvek imaju potrebu da nekome pripadaju, a ukoliko se nađu u krizi identiteta, onda postaju lak plen za ekstremiste i teroriste”, kaže naša sagovornica.

Nju je posebno interesovala i povezanost mentalnih poremećaja i ekstremizma i razne zablude koje to prate – na primer, pogrešno se pretpostavlja da su teroristi neki „ludaci” koji ne znaju šta rade.

„Prvo, nije svaki mentalni poremećaj praćen agresivnošću, a drugo, stopa prevalencije, kada je reč o mentalnim poremećajima, skoro je identična kod ekstremista/terorista kao i kod opšte populacije. Radikalizacija nije mentalni poremećaj, to je veoma složen i sveobuhvatan proces i razlikuje se od čoveka do čoveka. Kao što svako od nas ima različit otisak prstiju, tako se i duša svakog pojedinca razlikuje, pa samim tim i sklonost ka nasilju. Najbitnije je otkriti šta je to što je okidač za ekstremizam i terorizam. A to ne možemo otkriti sami, već je potrebno delovanje multidisciplinarnih timova. Upravo zbog toga veoma cenim moć znanja, koja nam je danas više no ikada potrebna u prevenciji ekstremizma i terorizma”, ističe Marija Đorić.

Autorka je u svojoj novoj knjizi pokrenula i rodno pitanje jer se uglavnom pretpostavlja da su žene isključivo nežniji, lepši i slabiji pol i da nisu sposobne ni za kakvu vrstu nasilja.

„To je pogrešna pretpostavka. Žene su sposobne za istu vrstu krivičnih dela koje sprovode i muškarci, uključujući i ekstremizam i terorizam. Doduše, imam hipotezu sa kojom se neki neće složiti, a to je da kada je žena izvršilac terorističkog akta motivisana emocijama, ona je – nezaustavljiva. I tu treba uzeti u obzir rodni pristup, gde se muškarci i žene mogu razlikovati. Dok ima dosta žena u okviru ekstremističkih i terorističkih aktivnosti (smatra se da žene generalno čine bar 1/3 članstva), za huliganizam se može reći da je ’muški fenomen’ par ekselans. Ovde gotovo da nema ženskih članova, osim u izuzetnim slučajevima (ruske ’Slavjanke’ i ’Mališki’ kao pripadnice navijačkih skupina CSK i Spartak)”, objašnjava naša sagovornica.

Marija Đorić godinama istražuje ove pojave na međunarodnom nivou, a ovoga puta želela je da osvetli tamne vilajete Balkana i da pokaže šta je to što nas razlikuje od ostatka sveta.

„Nažalost, Balkan je oduvek bio percipiran kao drugost u odnosu na Evropu, neki su nas doživljavali kao ’trulo tkivo starog kontinenta’, a ima i onih koji su govorili da smo tragična opera ispisana krvlju – mi o sebi uglavnom govorimo kao ’buretu baruta’. Zapadna Evropa nas nije do kraja prihvatila jer se po njima nismo dovoljno evropeizirali, a Istok nam je zamerao to što nismo dovoljno orijentalni. Možda je najveći problem Balkana to što su se preko njega kroz istoriju prelamali interesi velikih sila. Krajnje je vreme da postanemo mudriji i konačno naučimo lekcije iz istorije, ali bez ponavljanja. Večito na granici između Istoka i Zapada, bili smo na liniji vatre, što se kristalno čisto vidi i u savremenim političkim odnosima. Balkan nije ni dovoljno orijentalan, ni dovoljno evropski, on je ponajviše – svoj. Ta specifičnost se ogleda i u sagledavanju fenomena ekstremizma i huliganizma”, zaključuje Marija Đorić.