Бледо сећање на 29. октобар

Загреб - Скромно и тек онако успут у рубрикама "На данашњи дан" у Хрватској је јуче забележено да је 29. октобра 1918. године Хрватски сабор раскинуо све државноправне везе с Аустроугарском монархијом. Био је то политички епилог Првог светског рата који је довео до распада велике "тамнице народа", а делови те старе хабзбуршке царевине на којима су живели Јужни Словени вољом народа одлучили су да се одвоје и оснују заједничку државу три равноправна народа - Словенаца, Хрвата и Срба.

Управо је тако и названа - држава Словенаца, Хрвата и Срба на чијем челу је било Народно веће.

Истом декларацијом о отцепљењу од Аустроугарске и поништавању Хрватско-угарске нагодбе из 1868. године, Хрватски сабор је објавио и своју одлуку о приступању новој држави која је трајала тек месец дана. Јер, 24. новембра 1918. године Народно веће је у Загребу прогласило уједињење државе Словенаца, Хрвата и Срба са Србијом у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, што је озакоњено 1. децембра исте године у Београду.

Вредно је подсетити се како је то изгледало. Потпредседник Народног већа Анте Павелић (не онај којег смо запамтили по злу) 1. децембра те године прочитао је тзв. адресу у којој се каже: "Словенци, Хрвати и Срби, који су на територији бивше Аустроугарске монархије извели преврат и привремено конституисали независну народну државу, прожети идејом народног јединства и ослањајући се на велико начело демократије, које тражи да сваки народ има сам да одлучи о својој судбини, изјавили су већ у објави Народног већа од 19. октобра да желе и хоће да се уједине са Србијом и Црном Гором у јединствену народну државу Срба, Хрвата и Словенаца. Да се ова мисао спроведе у дело закључило је Народно веће на својој седници од 24. новембра, да проглашава уједињење државе Словенаца, Хрвата и Срба са Србијом и Црном Гором у јединствену државу".

На то је одмах одговорио регент Александар: "У име Његовог Величанства Краља Петра I проглашавам уједињење Србије са земљама независне државе Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца", и тиме је основана Краљевина СХС, односно Југославија.

Зашто је ово занимљиво, посебно гледајући из хрватског угла, због чега се овај догађај и потискује и гура на маргину хрватске друштвене свести? Зато што је та заборављена држава Словенаца, Хрвата и Срба почивала на потпуној равноправности ова три највећа јужнословенска народа, што се у најновијој историји овог простора на необичан начин "заборавило".

Тиче се то, наравно, српског народа у Хрватској, којем је Туђманова власт већ после пола године од победе на првим вишестраначким изборима у СФРЈ тзв. божићним уставом 1990. године незаконито и противуставно (обичном, а не квалификованом већином коју тада није могла постићи у Сабору) укинула дотадашњи статус равноправног народа који је одлуком Хрватског сабора имао још од средине 19. века. Тада се још није ни наслућивао крвави рат којем су овом одлуком, а поготово њеним спровођењем, у ствари отворена врата.