Онима којима је намењено

Нећу именовати село у Србији у којем се десио тај трагични догађај. Нећу јер би то узнемирило душе оних који осећају губитак и разарајући бол за изгубљеним сином, супругом и оцем. Несрећник није дочекао да постане деда пре него што је тог прохладног новембарског јутра себи ставио омчу око врата. Дићи руку на себе и обесити се није баш рутина. Шта ако се измакне хоклица пре времена? Ако се чвор на омчи развеже? Свака асистенција била би убиство. Тај страшни чин прекида сопственог живота не спроводи се два пута, већ само једном – репризе нема. Додуше, српски сељаци су вични и спремни – тешко да им се може десити да оману...

Несрећнику о којем пишем успело је, нажалост, из прве. У поткопаоничком селу у којем је некада све врвело од живота – зачуо се лелек. На храстовој греди вајата за сено прекратио је себи живот и обесио се сељак у најбољим годинама, мученик, домаћин куће и отац четворо деце. У селу које је некада производило велике количине млека, купине и малине, на чијим околним падинама су се белела много стада оваца и говеда, мртву јутарњу тишину нарушио је неуобичајени лавеж паса који као да су наслутили зло. Као и у многим брдско-планинским селима у Србији где је живот ишчилео, млади људи су отишли, а стари помрли. Они малобројни су остали, попут мученика који је свој одлазак на онај свет очигледно дуго и темељно припремао. Јер се прво обријао, па обукао белу кошуљу и стајаће одело и тек онда узео конопац у руке.

У безнађу, у запећку живота, запуштени и заборављени, сами себи недовољни, као да ником нису потребни – српски сељаци су у прошлим деценијама били препуштени сами себи. Невероватан је преседан чињеница да је Србија у збиру процентуално 75 одсто сељачка земља, јер један број људи данас живи на селу, а много више њихових потомака у првом, дугом или трећем колену вуку корене са села али су срећу потражили у градовима. У стампеду уништавања и напуштања села који је почео у социјалистичкој индустријализацији шездесетих година прошлог века, дошли смо до застрашујућих података да је, према истраживањима Одбора за село Српске академије наука, више од 500 села у Србији потпуно опустело, а у још 700 данас живи мање од десет становника. И то претежно старих, које ће Свевишњи убрзо позвати на покајање. То значи да ће за једну деценију више од хиљаду насеља бити избрисано са списка живих.

Да несрећа буде већа, и некад велика поморавска села, међу којима је и моја Медвеђа – празне се невероватном брзином. Сећам се, кад сам био студент, па кад за викенд дођем у село, желео сам да ујутру најслађе одспавам у свом кревету, у топлини свог родитељског дома. Од дрчања мноштва трактора који су од раног јутра пролазили поред мог дома, од вике, граје и гласних разговора на раскрсници, „где ко иде да ради”, „како је коме родило”, „када ће ко да жање, а када да прска виноград”, то ми је тешко полазио за руком. Моја мајка је морала да излази на раскрсницу и да моли сељаке да причају тише – да би „дете” могло да јој се наспава. А данас, кад одем у родитељски дом – нигде никога. Само мук и злокобна тишина. По три сата нико не прође путем, а о тракторима да и не говорим...

Зашто све ово пишем и коме? Шта је разлог? Пишем у нади да ће прочитати неко из Владе Републике Србије. Или неко из кабинета председника државе. Пишем, јер ако сви заједно као друштво нешто не предузмемо, препуштено само себи, српско село дефинитивно ће нестати са лица земље – најкасније за једну деценију. А то је сутра. Крајњи је моменат за хитно дефинисање озбиљне стратегије за спас српског села, које нас је у социјалном, друштвеном, економском, па и културном смислу одржало кроз векове.

Држава носи огроман терет, треба много и на све стране. Не може да покрије све, не може да закрпи сваку рупу, али је пресудни тренутак да аграр, пољопривреда и она Србија „на њивама и међу шљивама”, први пут од Другог светског рата постану приоритет државног буџета Србије. И то примарно она одумирућа Србија у брдско-планинским подручјима, она сеоска пољопривредна домаћинства која очигледно нико не помиње у планским документима нашег маратонског приступања Европској унији.

Допуштам себи да кажем да не може држава да има исте аршине за земљораднике који имају максимално по пет до десет хектара подно Голије, Тресибабе, Ртња и Јастрепца и за бизнисмене у агро-комплексу Војводине који се баве индустријском пољопривредном производњом на хиљадама хектара. То ваљда мора да буде јасно. Потребни су диферентни приступи, програми подршке и субвенција. Својевремено сам с великим пијететом прихватио позив и постао члан Националног савета за спас српског села – за који не знам да ли још постоји. Сећам се једног јединог заседања у Палати „Србија”, које је сабрало све релевантне и најзначајније људе у држави који се баве српским селом, пољопривредом и аграром. Академике, министре, професоре, економисте, научнике, агрономе, експерте за пољопривреду, банкаре... Било је и неколико сељака. На заседању су били премијерка Брнабић и председник Вучић. Изговорено је много добрих речи, било је одлучности и заветовања да се неће допустити пропаст српског села. И? Шта се догодило? Збиља, нити знам, нити сам видео да се нешто десило. Можда ми нису доступне релевантне информације, али знам да се савет након конституисања никада више није састао.

И на крају... Потребан је нама Експо, којем се радујемо, као и национални стадион и пруга Нови Сад – Будимпешта, али нам је ваљда потребан и сељак који се вековима први одазивао на зов трубе и мобилизацију. Који је хранио овај народ стотинама година. Сада је тренутак да му вратимо макар део дуга. Потребан је ургентни план за опоравак и хитну ревитализацију српског села. Уколико то не учинимо, изгубићемо много, пореметићемо сопствени национални код, затрћемо трагове свог постојања и више нећемо бити своји. Тамо где су се наши очеви, дедови и прадедови радовали и пуцали прангијама у славу нашег рођења – биће пусти аветињски скелети некада прелепих српских села и засеока. Хоћемо ли то дозволити?

П. С. Оном несрећнику који је завршио, три дана пре тога исекли су струју. Није имао да плати.

Глумац, сценариста и редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа