„Староседеоци” нестају из језера

Овчар Бања – За само 45 година од постанка, језеро хидроелектране „Међувршје” постало је двоструко неповољније место за живот, утврдила је група наших хидробиолога, применом савременог биолошко-математичког модела у испитивању акватичних система, познатог као индекс животнесвеукупности. Овај метод упоређује састав живог света неког екосистема или његових компонената, рибље заједнице рецимо, у различитим периодима.

Своја проучавања рибљег света акумулације Међувршје на Западној Морави тим стручњака, у саставу Мирјана Ленхардт, Горан Марковић и Зоран Гачић, фокусирао је на промене у рибљој заједници, које су одговор на старење језера. Резултати су недавно објављени у научном часопису „Управљање водним ресурсима”, који издаје Европска асоцијација за водне ресурсе.

– Рибља заједница је показатељ стања здравља у неком екосистему па би овај рад могао да постане једна компонента праћења квалитета вода у Србији. Он је и потврда деградације површинских вода, у овом случају првенствено проузроковане подизањем бране на матичном току, али и другим активностима човека – каже за „Политику” Горан Марковић.

Језеро на најдужој српској реци образовано је 1953. узводно од Чачка, уставом високом 32 метра, а две године касније завршена је и електрана на крају Овчарско-кабларске клисуре. Ово је једна од најстаријих акумулација у Србији и захвата 1,5 квадратни километар. Почетна запремина језера била је 15,4 милиона кубика али је таложењем наноса и биљака засуто чак 70,4 одсто акумулације, па слободна запремина данас износи свега 4,55 милиона кубика и сваким даном се смањује.

Истраживања на језеру обављена су 1955, 1984, 1991. и 2000. године, и за тих 45 година из језера су ловљени примерци 28 рибљих врста из седам фамилија. Првих година није било уљеза, рибљих врста из других делова света. Они су постепено насељавани у језеро па ту данас живи пет унетих врста (сребрни караш, амур, сунчаница, амерички сомић и нериба-безрибица). Изузев амура који је биљојед, остале унете рибе се хране икром и млађу староседелачких, аутохтоних врста, тако да перманентно истребљују првобитну рибљу заједницу.

Проучавања су показала да се старењем језера повећавао и број врста (данас их има чак девет), отпорних на човеков немар и загађивање језерске воде. Високу отпорност на погоршање срединских услова показале су, поред пет унетих, и неке домаће врсте (бодорка). Порасло је и процентуално учешће сваштоједа (деверика). О лошим еколошким условима живота при дну језера сведочи смањена бројност врста које насељавају овај део екосистема, попут сома и, посебно, лињака.

Такође, језеро постепено остаје без јединки навиклих на бистру, проточну воду (клен, буцов, мрена) а икру полажу искључиво на комаде камена, стене или шљунак. Уопште, драматично је смањен или преполовљен проценат нетолерантних рибљих јединки, осетљивих на многе стресове изазване загађивањима.

Засипање језера, којим је запремина спала на четвртину почетне, погодује само врстама које јаја полажу на лишће подводних биљака.

– Погоршање потврђују и хемијске анализе чији резултати указују на повремена повећања концентрације неких токсичних материја, амонијака, фенола и појединих тешких метала – напомиње Марковић.