„Панда” и „галеб”

Да Татари нису потерали Сасе ка Србији у 13. веку, историја рударења Краљевине Србије за време Стефана Уроша Првог не би била ни написана. Закон о рудницима или новобрдски законик деспота Стефана Лазаревића из 1412. године сведочи о значају рударења за државу која тим законом уређује ову област, до те мере да је Србија у то доба највећи произвођач сребра у Европи, али и краљевина која је стабилна јер је српска војска била добро опремљена и обучена захваљујући богатству од рударења, па је позивана за помоћ у одбрани Османског царства, у многобројним обрачунима с њиховим противницима. Било је то чудно доба, у којем су Турци и Срби као савезници ратовали с Британцима – крсташима. Златно доба рударења настављено је и са његовим наследником Ђурђем Бранковићем, када се поред Новог Брда на Косову, али и на Руднику, на ободу Сребрнице у Шумадији, копа руда, али и кује новац за Дубровачку републику и Венецију. Да је рудно благо Србије гарант за њену самосталност и снагу знао је и Mилош Обреновић, када је 1835, у намери да оснажи и осамостали младу Кнежевину Србију, од барона др Сигмунда Хердера, искусног геолога и минералога, пореклом из Саксоније, наручио прву истраживачку студију о локацијама и потенцијалима рудног блага кнежевине.

Та студија ће седамдесет година касније подстакнути Ђорђа Вајферта да финансира истраживања у Бору, али и да после истражних радова партнера за рударење у Бору пронађе у француској банци, уз концесију на 50 година, након чега су управљање преузеле све пређашње Југославије, које су експлоатацију вршиле до потпуног економског краха земље деведесетих година, што је Борске руднике довело у стање неисплативости за даље одржавање и експлоатацију, без унапређења технолошког процеса и решавања статуса запослених. Након паузе од 20 година кинеска компанија „Циђин” 2018. преузима РТБ „Бор”, од чијег пословања Србија убира око 37 одсто добити, сразмерно уделу у власничкој структури. Највеће богатство Србије ипак је у научном кадру, који представља Рударски институт д. о. о. Београд са својом научноистраживачком, развојном, иновационом и инжењерско креативном пројектантском делатношћу, без чије активности Србија нема могућности за унапређење процеса рударења, који се, јасно је, ипак мора подићи на виши ниво посматрајући забележене промене квалитета ваздуха у Бору.

Прилику да врати своју рударску славу, али и глобални утицај као земља извозник литијума (који постаје најтраженији метал 21. века услед његове неопходности за израду батерија за многе уређаје у различитим индустријама), Србија је добила када су Европљани – уместо да инсистирају на правима тада руске мањине у Донбасу, уз одбијање разматрања опције Украјина у НАТО-у, чиме би Украјина избегла сукоб с Русијом (према ставу професора Миршејмера с Катедре за политичке науке Универзитета у Чикагу) – у намери да Русима ископају рупу, сами у њу упали. Чак су и „набацили пенал” Русима да интервенишу и помогну својим сународницима, на чијој се територији управо налазе значајна налазишта литијума, која Европа сада намерава да надомести из земаља у окружењу, међу којима их управо Србија поседује у знатним количинама.

Повезивање експлоатације литијума и његово довођење у везу с отварањем фабрике електричних возила у Крагујевцу свакако је логично, али се исто тако може поставити питање цене електричног аутомобила „панда”, двапут скупљег од тренутно најактуелнијег националног модела у Кини под називом „галеб”, који производи кинеска компанија БИД. Како се у нашој земљи на путевима налази више од 500.000 евро 1, 2, 3 возила, управо захваљујући бризи европских земаља за своју, а не нашу животну средину, питање које се само намеће је: зашто Србија не би омогућила производњу електричних аутомобила и у сарадњи с Кином (поред „Стелантиса”, којем и није конкуренција јер већина Срба неће моћи да приушти „панду”), при чему би цену од око 10.000 евра за „галеб” могли да плате чак и власници тих европских кршева, уколико би држава увела додатне повољности за откуп у виду субвенција од неколико хиљада евра за предају старог аутомобила евро 1, 2, 3, па и 4).

Тако би се цена „галеба” симболично свела на некадашњу цену „заставе 10” – „пунта”, нашег последњег националног аутомобила. Експлоатација литијума у Србији с кинеским компанијама које имају искуства у рударењу (које морају да докажу своју референтност), производња батерија у кинеским фабрикама у Србији, а затим и производња кинеских аутомобила у Крагујевцу (који већ има раднике школоване за израду нове генерације светске електроаутомобилске индустрије), представљају рецепт који води ка решавању актуелних питања на тему исплативости рударења литијума у Србији, бар кад је реч о добити на смањењу загађења градова и села од штетних гасова из постојећих 500.000 ЕУ кршева. Овај добитни низ ставио би Србију на чело низа држава које су успеле да заокруже тему екологије и производње у корист државе и њених грађана. Успостављање система провере референтности компанија за експлоатацију (пропуштена прилика да се компанијама ускрати право на истраживање 2004, када је референтност за истраживања литијума такође могла да буде на провери), уз опцију могућности продаје истражних права за експлоатацију ка референтним компанијама из ове области, јесте модел који је присутан од Вајферта до данас и који се свакако може применити ако држава има намеру да актуелне проблеме решава у интересу народа. Истраживање и експлоатацију треба јасно одвојити, али и регулисати законом и правилницима, посебно кад је реч о референтности компанија које желе да врше експлоатацију ретких минерала у Србији.

Пре отварања нових рудника свакако је потребно приоритетно решити проблеме многих јаловишта у Србији, попут јаловишта азбеста у Страгарима (насељено место града Крагујевца) у непосредном окружењу насеља и улива Сребрнице у реку Јасеницу. Број Страгараца преминулих од канцера јесте податак до којег се може званично доћи (међу њима су, нажалост, и неки моји пријатељи и познаници) па овој теми треба прићи ургентно као показни пилот-пројекат рекултивације у циљу унапређења животне средине насеља у непосредном окружењу напуштених рудника. Такви напуштени рудници (браунфилд зоне) у Америци се претварају у рекултивисане зелене зоне на којима се праве соларне фабрике (које Србији могу да послуже за производњу дела енергије потребне за пуњење батерија електричних аутомобила) па би рекултивација посредно имала и заштитну, али и улогу омогућавања поновне употребе зоне која више није привредно активна. Ако Америка одавно примењује ту формулу за унапређење квалитета животне средине, нема разлога да се та искуства не примењују и у Србији.

За већину грађана Србије решавање проблема са загађеним ваздухом у урбаним срединама је приоритет, па би у том смислу било пожељно „панди”, ако је могуће, за њену „разоноду” додати друштво у облику „галеба” лепеничког на ползу народа Србије, или му за наше тржиште изменити име у „крагуј”, по граду у којем би се тај електрични аутомобил производио.

Доктор техничких наука из области енергетске ефикасности подземних објеката

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа