Тријумф савременог театра

Суботица – Од 16 година трајања Међународног регионалног фестивала савременог позоришта „Дезире” бар половина је била обележена мањом или већом финансијском неизвесношћу. То је наравно, увек утицало и на број, као и захтевност гостујућих представа, али и на пратеће програме. Било је (срећних) година када је фестивал почињао и завршавао се хепенинзима који су пролазили кроз цео град, када је повремено било и напорно и физички, али и концентрисано гледати чак и три представе појединих вечери. А било је и фестивала који су по свом обиму били много скромнији и по броју гостовања и програма. Фестивал се, током година, у ходу одрицао пратећих штампаних материјала, вишедневних радионица, маркетинг сводио на минимум.

Овогодишњи фестивал трајао је од 19. до 24. новембра, па се по броју дана и гостујућих представа чинило да спада у оне скромније, али само када је у питању формално набрајање. Завршница фестивала донела је прави тријумф савременог театра, а публика је на представама седела на поду тик уз сцену, или густо начичкана дуж степеница гледалишта, док су они који нису добили карте стрпљиво стајали испред позоришта надајући се слободном месту. То је, уосталом, уобичајена слика „Дезиреа”.

„Много вас је, никада нисмо играли пред оволиком публиком”, обратила се гледалишту Јасна Ђуричић и по упутству редитеља Томија Јанежића објаснила измене које су урадили на поставци сцене у односу на оригинални мизансцен у Новосадском позоришту. И онда је почела „1981”, представа са којом се готово пет сати публика урања кроз неколико таласа смеха и суза, која потанко разлаже сложене, смешне и духовите, а понекад тешке и трагичне, али увек сетне породичне везе, везе што постоје између појединаца, али и градова, држава које су се мењале и друштвене историје што се сударала са њиховом личном. Представа је део обимне серије од дванаест представа којом Јанежић обухвата период од 1972. до 1981. године, а у оквиру пројекта Европске престонице културе. У представи играју изузетни Габријела Црнковић, Емина Елор, Агота Ференц, Терезиа Фигура, Даниел Гомбош, Даниел Хуста, Силвиа Крижан, Арпад Месарош, Габор Понго и Бенце Салаи, Арон Балаж, као и Борис Исаковић и Јасна Ђуричић. У години из наслова, догодило се много тога значајног у свету, као и Новом Саду, али и у животима глумаца.

– Глумац увек на сцени игра своју интиму, не би могао да постоји на сцени без своје интиме. То огољавање и играње сопствене рањивости је нешто што највише узбуђује публику, а ми то волимо да делимо с публиком, јер знамо онда да и они који гледају имају исто такве ране. То људско чини театар толико узбудљивим – рекао је Борис Исаковић који тврди да том отварању и игрању своје интиме подучава и своје студенте.

Последњег фестивалског дана игране су две велике представе, Београдско драмско позориште на сцени „Костолањи Деже”, које је и организатор фестивала, играло је представу „Јенки роуз” у режији Милоша Лолићам по тексту Слободана Обрадовића. Лолић је прошле године за режију ове представе добио Стеријину награду, а у представи играју Даница Максимовић, Ивана Николић, Ива Илинчић, Ивана Вукмировић, Сара Ристић, Милан Чучиловић, Лука Грбић, Иван Заблаћански, Амар Ђоровић, Димитрије Цинцар Костић, Џонатан Мастор Лумбила, Милош Јаковљевић и Младен Лукић. Представа разлаже „амерички сан”, велика надања и узлете што се потом завршавају у личном јаду и пропасти. Ива Илинчић каже да је Милош Лолић одлично, прецизно и тачно поставио представу, без празног хода. По речима глумца Амара Чоровића увек имамо идеализоване представе о земљама у којима желимо да живимо, а суштина је бавити се друштвом где јеси, те да представа одлично комуницира с тим парадоксом.

Редитељ Јернеј Лоренци је у Загребачком казалишту младих поставио представу „Ајхман у Јерусалиму” инспирисану познатим делом филозофа и активисткиње Хане Арент. Али не само њиме, већ и филмом Клода Ланцмана „Шоа”, потом суђењем Артуковићу, да би у последњем сегменту представе глумци Катарина Бистровић Дарваш, Дадо Ћосић, Франо Машковић, Миа Мелцхер, Пјер Меничанин, Ракан Русхаидат, Луција Шербеџија и Ведран Живолић говорили о сећањима својих предака на рат и како је то утицало на њих.

У разговору с медијима глумци Пјер Меничанин, Луција Шербеџија и Миа Мелцхер причали су колико је тешко било од огромног материјала што су га припремили, имровизација које су радили, извући оно што је битно за представу која иначе и са свим скраћењима траје три и по сата. У једном тренутку, редитељ Јернеј Лоренци је одбацио сав свој раније припремљени материјал јер је оценио да оно што се дешава на проби много боље. „Мислим да у томе лежи магија и храброст редитеља”, рекла је Миа Мелцхер.

На „Дезиреу” је ове године представљена и књига Влатка Илића „Естетички огледи о савременој уметности: театар привида и боли”, а у простору Савремене галерије разговор са аутором водио је социолог Бранислав Филиповић.

Такође, организоване су и радионице за младе на којима се расправљало о томе како разумети позориште, како писати о њему.

На крају Андраш Урбан, редитељ и директор фестивала, осврнуо се на статус ове манифестације.

– Ми смо свесни да припадамо кругу савременог позоришта, да смо присутни као ствараоци, да постоји систем веза који функционише, али да би фестивал свакако био и отворенији да је богатији. И на крају, не би било лоше да постоји и нека институционална подршка. Ту је позориште „Костолањи Деже”, ту је и Удружење „Дезире” и помало герилски приступ који од почетка функционише. Не питајте ме под каквим околностима ће се одвијати 17. фестивал „Дезире”. Систем код нас је такав да ћемо тек крајем пролећа знати нешто о подршци, а фестивалски тим већ сада прати представе у региону да би оне неке следеће године дошле овде – казао је Урбан.