Trijumf savremenog teatra

Subotica – Od 16 godina trajanja Međunarodnog regionalnog festivala savremenog pozorišta „Dezire” bar polovina je bila obeležena manjom ili većom finansijskom neizvesnošću. To je naravno, uvek uticalo i na broj, kao i zahtevnost gostujućih predstava, ali i na prateće programe. Bilo je (srećnih) godina kada je festival počinjao i završavao se hepeninzima koji su prolazili kroz ceo grad, kada je povremeno bilo i naporno i fizički, ali i koncentrisano gledati čak i tri predstave pojedinih večeri. A bilo je i festivala koji su po svom obimu bili mnogo skromniji i po broju gostovanja i programa. Festival se, tokom godina, u hodu odricao pratećih štampanih materijala, višednevnih radionica, marketing svodio na minimum.

Ovogodišnji festival trajao je od 19. do 24. novembra, pa se po broju dana i gostujućih predstava činilo da spada u one skromnije, ali samo kada je u pitanju formalno nabrajanje. Završnica festivala donela je pravi trijumf savremenog teatra, a publika je na predstavama sedela na podu tik uz scenu, ili gusto načičkana duž stepenica gledališta, dok su oni koji nisu dobili karte strpljivo stajali ispred pozorišta nadajući se slobodnom mestu. To je, uostalom, uobičajena slika „Dezirea”.

„Mnogo vas je, nikada nismo igrali pred ovolikom publikom”, obratila se gledalištu Jasna Đuričić i po uputstvu reditelja Tomija Janežića objasnila izmene koje su uradili na postavci scene u odnosu na originalni mizanscen u Novosadskom pozorištu. I onda je počela „1981”, predstava sa kojom se gotovo pet sati publika uranja kroz nekoliko talasa smeha i suza, koja potanko razlaže složene, smešne i duhovite, a ponekad teške i tragične, ali uvek setne porodične veze, veze što postoje između pojedinaca, ali i gradova, država koje su se menjale i društvene istorije što se sudarala sa njihovom ličnom. Predstava je deo obimne serije od dvanaest predstava kojom Janežić obuhvata period od 1972. do 1981. godine, a u okviru projekta Evropske prestonice kulture. U predstavi igraju izuzetni Gabrijela Crnković, Emina Elor, Agota Ferenc, Terezia Figura, Daniel Gomboš, Daniel Husta, Silvia Križan, Arpad Mesaroš, Gabor Pongo i Bence Salai, Aron Balaž, kao i Boris Isaković i Jasna Đuričić. U godini iz naslova, dogodilo se mnogo toga značajnog u svetu, kao i Novom Sadu, ali i u životima glumaca.

– Glumac uvek na sceni igra svoju intimu, ne bi mogao da postoji na sceni bez svoje intime. To ogoljavanje i igranje sopstvene ranjivosti je nešto što najviše uzbuđuje publiku, a mi to volimo da delimo s publikom, jer znamo onda da i oni koji gledaju imaju isto takve rane. To ljudsko čini teatar toliko uzbudljivim – rekao je Boris Isaković koji tvrdi da tom otvaranju i igranju svoje intime podučava i svoje studente.

Poslednjeg festivalskog dana igrane su dve velike predstave, Beogradsko dramsko pozorište na sceni „Kostolanji Deže”, koje je i organizator festivala, igralo je predstavu „Jenki rouz” u režiji Miloša Lolićam po tekstu Slobodana Obradovića. Lolić je prošle godine za režiju ove predstave dobio Sterijinu nagradu, a u predstavi igraju Danica Maksimović, Ivana Nikolić, Iva Ilinčić, Ivana Vukmirović, Sara Ristić, Milan Čučilović, Luka Grbić, Ivan Zablaćanski, Amar Đorović, Dimitrije Cincar Kostić, Džonatan Mastor Lumbila, Miloš Jakovljević i Mladen Lukić. Predstava razlaže „američki san”, velika nadanja i uzlete što se potom završavaju u ličnom jadu i propasti. Iva Ilinčić kaže da je Miloš Lolić odlično, precizno i tačno postavio predstavu, bez praznog hoda. Po rečima glumca Amara Čorovića uvek imamo idealizovane predstave o zemljama u kojima želimo da živimo, a suština je baviti se društvom gde jesi, te da predstava odlično komunicira s tim paradoksom.

Reditelj Jernej Lorenci je u Zagrebačkom kazalištu mladih postavio predstavu „Ajhman u Jerusalimu” inspirisanu poznatim delom filozofa i aktivistkinje Hane Arent. Ali ne samo njime, već i filmom Kloda Lancmana „Šoa”, potom suđenjem Artukoviću, da bi u poslednjem segmentu predstave glumci Katarina Bistrović Darvaš, Dado Ćosić, Frano Mašković, Mia Melcher, Pjer Meničanin, Rakan Rushaidat, Lucija Šerbedžija i Vedran Živolić govorili o sećanjima svojih predaka na rat i kako je to uticalo na njih.

U razgovoru s medijima glumci Pjer Meničanin, Lucija Šerbedžija i Mia Melcher pričali su koliko je teško bilo od ogromnog materijala što su ga pripremili, imrovizacija koje su radili, izvući ono što je bitno za predstavu koja inače i sa svim skraćenjima traje tri i po sata. U jednom trenutku, reditelj Jernej Lorenci je odbacio sav svoj ranije pripremljeni materijal jer je ocenio da ono što se dešava na probi mnogo bolje. „Mislim da u tome leži magija i hrabrost reditelja”, rekla je Mia Melcher.

Na „Dezireu” je ove godine predstavljena i knjiga Vlatka Ilića „Estetički ogledi o savremenoj umetnosti: teatar privida i boli”, a u prostoru Savremene galerije razgovor sa autorom vodio je sociolog Branislav Filipović.

Takođe, organizovane su i radionice za mlade na kojima se raspravljalo o tome kako razumeti pozorište, kako pisati o njemu.

Na kraju Andraš Urban, reditelj i direktor festivala, osvrnuo se na status ove manifestacije.

– Mi smo svesni da pripadamo krugu savremenog pozorišta, da smo prisutni kao stvaraoci, da postoji sistem veza koji funkcioniše, ali da bi festival svakako bio i otvoreniji da je bogatiji. I na kraju, ne bi bilo loše da postoji i neka institucionalna podrška. Tu je pozorište „Kostolanji Deže”, tu je i Udruženje „Dezire” i pomalo gerilski pristup koji od početka funkcioniše. Ne pitajte me pod kakvim okolnostima će se odvijati 17. festival „Dezire”. Sistem kod nas je takav da ćemo tek krajem proleća znati nešto o podršci, a festivalski tim već sada prati predstave u regionu da bi one neke sledeće godine došle ovde – kazao je Urban.