Мит је да се жене у нашој земљи не баве науком

Након недавне изборне скупштине Српска академија наука и уметности (САНУ) добила је нових 17 редовних чланова, 22 дописна и пет иностраних, а научна јавност поздравила је чињеницу да се у САНУ сада налазе 22 жене, с обзиром на то да је међу академицима било свега десет жена. Међу новим члановима је и Снежана Смедеревац, доктор психолошких наука, редовни професор Универзитета у Новом Саду и руководилац СТАР Центра изузетних вредности за бихевиорална истраживања у психологији. Др Снежана Смедеревац је трећи психолог који је постао члан САНУ и прва жена психолог која је ступила у национални храм науке и уметности. Најзначајније области њеног научног интересовања су лексичка истраживања личности, емпиријске основе теорије личности и бихевиорална генетика.

На питање како разуме значај њеног именовања као психолог и као научница, каже:

„Мени је на првом месту веома драго што је Одељење друштвених наука САНУ ове године примило четири нова члана. Осим мене, изабрани су и др Мирјана Рашевић, проф. др Милојко Арсић и др Борис Милосављевић. Један од услова за напредак друштва је однос према друштвеним наукама, које у савременом научном контексту пролазе кроз кризу, јер не могу да пруже конкретан производ или техничко достигнуће, као мерљиве научне доприносе. Ова криза није карактеристична само за наше друштво. На пример, пре десетак година, јапански министар образовања Хакубуно Шимомура послао је допис националним универзитетима, у којем их позива да предузму активне кораке за укидање друштвених и хуманистичких одељења или да их трансформишу на начин да служе областима које боље задовољавају потребе друштва. Наравно, није успео у тој намери јер је скандал изазвао реакције међународне научне јавности, али је неколико јапанских универзитета смањило број студената и запослених у овим областима. Прича је поучна из више разлога. Друштвене и хуманистичке науке имају значај за развој друштвених ставова према важним феноменима и не смеју бити маргинализоване у образовном и научном контексту. Такође, ако постоји тако директан уплив државе у стратегију развоја науке, ограничава се независност високошколских и научних институција, као основни предуслов постојања научног дискурса. Велики број земаља последњих година интензивно ради на побољшању статуса друштвених наука, како би се адекватно односиле према националним културама и неговале слободу мисли као најважнију демократску тековину. Када је психологија у питању, мени је изузетна част што сам се нашла у друштву великих имена у српској психологији као што су Борислав Стевановић и Александар Костић. Академик Костић и ја смо добитници награде „Борислав Стевановић”, коју додељује Друштво психолога Србије за допринос развоју психологије у Србији, те смо и на тај начин повезани и надам се да ћемо оправдати очекивања која наша научна и стручна јавност претпостављам да имају. Чињеница да се бавимо различитим областима психологије говори о великом потенцијалу психологије као науке да одговори на бројне друштвене изазове.

Били сте проректор за науку Универзитета у Новом Саду. Демографска истраживања сведоче да је жена мање у науци и да је научницама многе теже да напредују. Како ви видите положај жена у науци?

Према подацима Републичког завода за статистику, на високошколске установе у Србији у 2023. години уписано је 102.112 мушких и 147.656 женских студената. Исте године дипломирало је 14.832 мушкарца и 23.300 жена. Од укупно 11.640 доктора наука запослених на универзитетима у Србији, 5.757 су мушког, а 5.883 женског пола. Ови трендови били су присутни и претходних година и показују да у нашој земљи генерално већи број жена уписује факултете и завршава факултете. Већи број жена доктора наука је запослено у високошколским институцијама. Према подацима Фонда за науку из 2023. године, на свим пројектима укупно је било ангажовано 1.264 жене и 941 мушкарац. Ако се погледа Лајденска ранг-листа универзитета из 2024. године, коју креира Центар за научне и технолошке студије Универзитета у Лајдену, а која као један од критеријума користи и пропорцију женских ауторстава на публикованим научним радовима у односу на укупан број научних радова, Универзитет у Београду налази се на 13. месту у свету са 55,3 одсто, а Универзитет у Новом Саду на 29. месту, са 50,8 одсто жена коауторки. Мислим да ови подаци, иако се односе само на високошколске установе, довољно илуструју стваран положај жена у науци и посвећеност научним истраживањима, а доводе у питање и мит о томе да се жене не баве науком.

Шира јавност највише вас препознаје као руководиоца СТАР Центра изузетних вредности за бихевиорална истраживања у психологији и Регистру близанаца. Када је основан, са којим циљем и колико је близанаца и тројки у њему до сада евидентирано?

Регистар близанаца основан је у оквиру Центра за бихевиоралну генетику Филозофског факултета у Новом Саду 2013. С временом се развијао, захваљујући заједничким напорима истраживача са Филозофског и Медицинског факултета у Новом Саду. У оквиру акредитације од стране Министарства за науку, технолошки развој и иновације, Центар за бихевиоралну генетику трансформисао се у СТАР Центар изузетних вредности за бихевиорална истраживања у психологији. Ово је био значајан тренутак, јер је постао први акредитовани центар изузетних вредности у области друштвених и хуманистичких наука у Србији. Упоредо са овом променом, Регистар близанаца је преименован у СТАР регистар, проширујући свој истраживачки фокус, тако да укључује не само близанце већ и чланове њихових породица и породице са децом између којих је разлика у старости мања од четири године. Данас СТАР регистар обухвата више од 4.500 чланова вољних да пруже допринос научним истраживањима. Регистар пружа основу за различите студије из области психологије, медицине и генетике, чији је најопштији циљ утврђивање наследних и срединских чинилаца који обликују понашање људи. Првобитно је био финансиран од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја кроз пројекат Наследни, средински и психолошки чиниоци менталног здравља, а тренутно кроз Фонд за науку Републике Србије у оквиру пројекта „Genetic and Enviromental Influences on Psychological Adaption of Children and Adults” – ГЕНИУС. У овом пројекту учествују истраживачи са Филозофског факултета у Новом Саду, Медицинског факултета у Новом Саду и Института за молекуларну генетику и генетички инжењеринг у Београду. Наравно, сарађујемо и са колегама из других земаља. Сви истраживачи који одржавају регистре близанаца међусобно се подржавају, услед вишедеценијског напора који је неопходан да би се развио овакав истраживачки ресурс у некој земљи. На самом почетку нама су највише помогле колеге из Немачке и са Колеџа „Џон Џеј” из Њујорка. Сарадњу одржавамо и са колегама из Холандије, Мађарске и Аустралије.

Због чега су близаначке студије важне и које значајне одговоре оне дају психологији?

Студије близанаца представљају најважнији истраживачки дизајн у областима науке чији је циљ пружање увида у улоге генских фактора и фактора животне средине у обликовању различитих особина, понашања и стања. Осим за психологију, оне су значајне за медицину, биологију и генетику. Важност студија близанаца лежи у њиховом потенцијалу за разумевање генске основе сложених особина и менталних поремећаја. Поред тога, близаначке студије пружају увид у то како фактори животне средине утичу на генске предиспозиције, омогућујући боље разумевање људског развоја и понашања. Студије близанаца су постале важан део истраживања епигенетичких промена, односно модификације у експресији гена које не укључују промене у самој секвенци ДНК, а које се дешавају искључиво под утицајем животних искустава и фактора животне средине. Након што је завршен Пројекат људског генома 2003. године, на ком су учествовале стотине истраживача из водећих светских научних институција, мапирани су скоро сви гени који чине људски геном, али је започео вишедеценијски рад на откривању њихове функције и улоге у свим сферама живота, болести и здравља. Тим темама се бави област бихевиорална генетика, кроз близаначке, молекуларногенетичке и епигенетичке студије. У њима близанци имају велику улогу, јер учествујући у оваквим истраживањима могу пружити значајан допринос научним резултатима релевантним за теме које су важне за све људе, а то су физичко и ментално здравље или објашњење успешних или мање успешних облика адаптације.

За близанце се каже да су природни експеримент када је у питању изучавање утицаја средине и генетике на развој личности. Шта говоре резултати ваших истраживања?

За близанце се у науци каже да су једини природни експеримент зато што упоређивањем монозиготних, тј. једнојајчаних близанаца, који деле скоро сто одсто својих гена, са дизиготним, тј. двојајчаним близанцима, који деле око 50 процената својих гена, попут свих браће и сестара, истраживачи могу да израчунају утицаје наслеђа и животне средине, јер оба типа близанаца обично одрастају у истом породичном окружењу и деле слична искуства током критичних фаза развоја. Ми те утицаје посматрамо као дељене и током статистичког моделовања држе се под контролом. Таква врста услова је типична за ескпериментални истраживачки дизајн, који у природним условима омогућују само близанци. Наша истраживања су започета тек након осам година прикупљања података о особинама близанаца, зато што су за поузданост научних резултата неопходни велики узорци испитаника. Досадашње публиковане студије биле су усмерене на испитивање наследних и срединских чинилаца когнитивних способности, особина личности и менталног здравља. На пример, неки од резултата показују да симптоми менталних поремећаја, попут анксиозности или депресивности, немају специфичну генску основу, већ је деле са особинама личности. То значи да искључиво од срединских чинилаца зависи да ли ће се неки генски потенцијал развити или не. Публиковали смо и прве студије у Србији о епигенетичким променама код људи, које су посебан фокус ставиле на везу различитих облика импулсивности и ризичних понашања са променама једног гена који учествује у регулацији нивоа допамина. Другим речима, иако у нашим истраживањима учествују близанци, резултати се односе на све људе и могу имати важност за објашњење различитих облика понашања свих људи. Основна нит која повезује све ове студије је да се у објашњењу понашања не може давати примат генима или средини, јер су оба чиниоца једнако важна и не могу имати утицај без заједничког деловања. Дакле, не можемо тражити алиби за своје понашање у генима, је су они немоћни без утицаја животне средине.