На вечерама елите

Настала према тексту Маје Тодоровић, у режији Владимира Алексића, представа „Приватна прослава” доноси суптилно комичне одразе живота у савременом свету изломљених традиционалних односа међу половима. Радња упечатљиво открива једно обезглављено и несрећно, иако елитно друштво, у рушевинама интимних заједница, у чијим се крхотинама батргају, дајући све од себе да некако наставе даље. Пратимо мистериозно окупљање шест особа за вечером, у једном отменом ресторану које све до расплета не знају зашто су ту, што ствара један ниво драмске тензије. Она је повод, али не и разлог постојања ове занимљиве драме која деликатно открива психолошке особености ликова, узроке и последице њихових немира и лутања на путевима и странпутицама живота. Такви прикази изазивају идентификацију са гледаоцима, и последично преиспитивање сопствених улога у друштву, успеха и неуспеха, амбиција и разочарања, што јесте истински смисао сваког сценског суочавања.

Радња се дешава око великог стола, где ликови сумњичаво пристижу, један по један, позвани од заједничког пријатеља, адвоката. Публика у Битеф театру је смештена на две стране, један део је у уобичајеном простору аудиторијума, а други на сцени, док се између налази тај централни сто (сценографија Драгана Милићевић и Ивана Плавец). На тај начин су гледаоци постављени у активнију улогу, саучесника или сведока, а то значење се појачава повременим директним обраћањем глумаца који им постављају питања, у потрази за одговорима или бар саосећањем. Владимир Алексић игра самоувереног бившег суприга Биљане (Милена Васић), архитекте која се затрпава послом како би се изборила са осећањем празнине. Њен лик је обликован уз фину иронију која боји одразе те насилне преокупираности обавезама, призоре пословних разговора, уз обилно коришћење енглеских речи, као статусног симбола, или још једног облика маскирања, бега од себе. Тијана Марковић психолошки веродостојно игра Инес, неуротичну мајку двоје деце која густим распоредом обавеза настоји да по сваку цену уведе ред у живот, што се такође може тумачити као вид покушаја заташкавања празнине. Она се, ипак, повремено излива, и преплављује је, а у тим тренуцима Инес има тајно оружје у ташни, „јафа кекс” који, стављен у уста, пружа (комичну) инстант утеху. Њеног бившег супруга, сина богаташа и веома успешног бизнисмена, игра Никола Ракочевић, такође уверљиво, уз дискретну, зрелу горчину, као потонулог човека, у тамној сенци успеха његовог оца. Урош Јаковљевић гради лик специфично комичног Бранка који се обогатио захваљујући фабрици за пресађивање косе; он се такође опоравља од љубавног бродолома, после везе са популарном певачицом Лејлом (Јелисавета Орашанин) која стиже последња на ову тајновиту вечеру, разоткривајући коначно и повод њиховог окупљања.

Настала према тексту савременог америчког писца Вила Арберија, представа „Јунаци доба кризе” такође прати окупљање пријатеља током једне вечере, али је сасвим другачија у погледу ширине драмских значења, развијености радње и ликова. Драма тематизује идеолошке расправе десно оријентисаних младих људи у савременој Америци, и врло припада америчком контексту, што је први камен спотицања у њеном разумевању. Нашој публици нису баш позната имена и мишљења политичара или теоретичара конзервативних уверења које ликови цитирају, а и да јесу, у целини поставке драме, они постају излишни и заморни, због самодовољности. Арберијев текст нема другу узбудљивију радњу, ликови нису разгранати, као ни њихови односи, може се рећи да су они више скице са јасним политичким уверењима, на пример, строго су против абортуса или ЛГБТ заједнице.

Редитељка Андреа Пјевић се потрудила да оживи овај суштински беживотан текст, остварујући стилизовано реалистичку представу туробне атмосфере, која се гради динамичним сударима светла и мрака, уз напете, узнемирујуће звуке (музика ЛП дуо). Глумци су такође врло професионално и посвећено приступили додељеним улогама, обликованим у складу са (не)могућностима текста. Славен Дошло игра празног Кевина, без животне оријентације, Иван Михаиловић је сировији и грубљи Џастин, опседнут оружјем. Алиса Радаковић је надобудна колумнисткиња Тереза која гради идејну базу представе, постављајући тезе о циклусима у људским заједницама, и о времену кризе, у предвечерје рата. Луна Пилић пластичније игра Емили, кћерку професорке Ђине (Исидора Минић), која на сцену улази при крају, уводећи у радњу генерацијске сукобе и проблематизацију Терезине самоуверености. Њена појава је несумњиво изазовна, али не и довољно моћна да би повратила већ одавно изгубљену гледаочеву пажњу.