Уникат који траје две деценије

Знао сам да неће бити средње оцене за балет „Ко то тамо пева”, могао је успети или пропасти. На срећу, догодило се оно прво. Пресрећан сам што још плени пажњу београдске публике, што је представа толико гостовала и одржала се на репертоару. Неизмерно сам захвалан госпођи Паши Мусић, која представу одржава на високом нивоу и верно преноси моје замисли новим извођачима, рекао је Сташа Зуровац, хрватски кореограф и редитељ када је пре десет година обележавана деценија извођења овог култног дела у Народном позоришту у Београду.

У међувремену ова балетска представа није изгубила првобитни сјај, мењале су се генерације играча, а она траје и даље, тако да се вечерас од 19.30 часова на Великој сцени престоничког националног театра обележава 20 година извођења тог савременог играчког бисера. Овог пута играће на сцени Теодора Спасић, Никола Бјанко, Јовица Бегојев, Милош Живановић, Милош Кецман, Милош Маријан, Бранко Сарић, Михајло Стефановић, Емануеле Фриго и други.

Поменути савремени балет, инспирисан истоименим култним филмом Слободана Шијана, има у основи либрето урађен по сценарију Душана Ковачевића и постављен је на музику Вокија Костића. Све је то за Зуровца било не само мотивишуће, већ и оптерећујуће, о чему је више пута говорио, између осталог својевремено и за „Политику”:

– Одлука да прихватим наруџбину самог дела није била лака, заправо прва помисао ми је била: „Не, никако, па немогуће је превазићи то ремек-дело!” И управо то што сам мислио да је то немогућ задатак, након месец дана, та се мисао претворила у изазов, а потом у одлуку пуну узбуђења. Почео сам од сарадње с Вокијем Костићем, која је у сваком трену била више него инспиративна, и могу ту сарадњу назвати једном од најлепших и најлакших . Управо је та међусобна уметничка зараза захватила касније све учеснике у пројекту и на крају се свом силином предала публици у срце. Балет „Ко то тамо пева” је заиста моје најуспешније дело.

Сазнали смо такође да је Зуровац Душка Ковачевића сусрео 2004. на састанку на којем је сценариста аминовао представу и други пут на самој премијери када му је честитао.

– Било ми је важно да имамо Ковачевићев благослов, јер ценим његово стваралаштво. Слободана Шијана упознао сам на премијери балета 2004, такође, примајући честитке. Воки и ја већ смо се тада препотентно смејали – духовито је описивао познати кореограф, а уочи вечерашњег извођења је за српске медије изјавио:

– Нарочито ми је лакнуло када сам почео уистину да сарађујем с Вокијем Костићем, јер смо одмах „кликнули”, и наша сарадња је била права песма. Јако је било важно што сам имао и фантастичан тим уз себе, првенствено Ољу Јовановић Зуровац као асистента, затим Жоржа Драушника, сценографа, и Катарину Радошевић Галић као костимографкињу. Свако од њих одрадио је фантастичан посао, тако да је мој део посла у балетској дворани био такав да сам се могао посветити пуним срцем оном што најбоље професионално знам. У сваком случају „Ко то тамо пева” је заиста уникат по својој популарности и броју извођења. Не знам да ли се нека балетска представа, не само у Европи, него и у свету, толико година одржала на репертоару, са толиким бројем реприза.

Песма „Волео бих да све ово само сневам”, обухвата путнике и играче у дотрајалом аутобусу, који их вози ка Београду уочи почетка рата и симболизује сам живот. Док се трагично, смешно, тужно и гротескно преплићу... И није то препознатљиво само нама већ и публици у Колумбији, Италији, Канади, Египту, Македонији, Румунији, где год је овај балет гостовао. У том разумевању и препознатљивости можда се налази кључ дуговечности овог дела.