Уопштавање је опасна пракса

У рубрици Међу нама 29. новембра је објављено писмо Весне Милутиновић под насловом „Значај 29. новембра”. Хвала ауторки од срца, а и „Политици” на храбрости да то и објави. Све је сушта истина написана од прве до последње речи. Ја сам потомак антифашистичких бораца, од којих су многи дали своје животе у борбама против окупатора и пострадали од усташа. За многе гробове не знам ни данас. Толико смо десетковани по мушкој линији да немамо мушких потомака, ја остајем последња са мојих 80 година. Претходни режими нису дозвољавали да те наше часне претке ни споменемо, а камоли да им на заслужени начин одамо поштовање. А често се могло чути како им је мотив било материјална корист. Ја од својих предака антифашистичких бораца ништа нисам наследила, јер су моји борбу схватали као дуг према својим прецима и обавезу према својој земљи и народу. Буквално ништа.

Јесте, школована сам у тадашњој Југославији бесплатно као и многи други, и живела сам од свога рада, а данас од своје пензије. Да није законом омогућено да се откупе станови који су припадали државном фонду, моја ћерка и ја не бисмо данас имале тај мали стан у власништву. И само то. Ни кола, ни викендице, ни куће на мору, ништа осим скромног живота, али високог образовања. Зато мирно спавамо.

Наш народ каже да су уопштавања опасна ствар. Има и оних других случајева, али далеко мање. Антифашистичка борба нашег народа била је племенита и часна борба за слободу и бољи живот у својој земљи. Поштујмо те велике жртве, барем им толико дугујемо. Зар нисмо сведоци да фашизам опет диже главу у свету? И пре свега, не бежимо од истине без прекрајања историје. Јер она кад-тад избија на видело.

Марија Тишма,
магистар електротехничких наука, Београд