Деценија од смрти архитекте др Михаила Мике Чанка

Првог децембра пре десет година напустио нас је архитекта др Михаило Мика Чанак (1932–2014), значајни представник Београдске школе становања у другој половини 20. века. Отишао је скромно и достојанствено, као што је и сâм био. Скромно се обележава и десетогодишњица – кратким текстом у овој рубрици. А лик и дело архитекте Чанка заслужују више пажње уже стручне и шире профане јавности.

У историографији српске архитектуре Чанак ће засигурно остати упамћен као један од малобројних српских архитеката који су успели да помире „рогове у врећи” (како је волео да говори, прим. аут.) и да остваре свето тројство практичног, научноистраживачког и педагошког рада у архитектонском стваралаштву, синтетисано у једној личности врсног архитекте-пројектанта, промућурног архитекте-научника и посвећеног архитекте-учитеља.

Иза себе је оставио десетине хиљада станова широм Србије и некадашње Југославије. Чанкови станови налазе се у многим београдским (новобеоградски блокови 21, 29, 45 и 70, те Кнежевац–Кијево на Чукарици) и новосадским стамбеним насељима (Лиман 1 и 2, те Блок 2 код Железничке станице). Поред Београда и Новог Сада, највећих архитектонских средишта у Србији, вредно је поменути и његове вишепородичне стамбене објекте у Лозници и Тузли.

Редовну пројектантску праксу поткрепљивао је континуираним научноистраживачким радом у матичној пројектантској кући, Институту за испитивање материјала Србије (1957–1986), у оквиру специјализоване јединице, Центра за становање ИМС (1970–1986). Оставио је на десетине опсежних и исцрпних мултидисциплинарних хабитолошких студија. Овај вредан и драгоцен материјал представља важно сведочанство наше послератне станоградње, поготово у тренутку кад се значај употребне вредности стамбеног простора урушава све слабијим и лошијим пројектантским решењима, немушто брањеним тржишном логиком и инвеститорским наметом.

У последње три деценије живота посветио је велику љубав и пажњу будућим архитектонским нараштајима. Мала Чика Микина припремна школа за студије архитектуре (1983–2014) постала је временом важан и незаобилазан чинилац ванинституционалног образовања матураната Архитектонске техничке школе и гимназија, будућих студената архитектуре и архитектонских стваралаца. Иза себе је оставио велику нематеријалну заоставштину, оваплоћену у вредном и драгоценом људском ресурсу – сада активним архитектима млађе и средње генерације (рођеним у периоду од 1965. до 1996. године). Управо је на нама, чикамиканцима (како је одмила називао своје ђаке, прим. аут.), велика одговорност да усмеримо даљи правац развоја савремене српске архитектуре у 21. веку.

Др Горан В. Анђелковић,
унив. дипл. инж. арх.