Јутарњи дует сивих гибона

Од лијане до лијане, са гране на грану, у густим шумама, кроз ваздух са једног на друго дрво, прелеће сиви гибон. Овај дугоруки мајмун из тропских шума може се пронаћи само у неким деловима Борнеа и нигде више на свету, изузимајући зоолошке вртове. У част природњака који га је открио, познат је и као Милеров гибон. Препознатљив је по сивом или браонкастом крзну са тамнијом длаком на грудима и врху главе, али и по томе што нема реп.

Одрасли примерци сивог гибона тешки су од четири до осам килограма и високи до шездесетак сантиметара. Руке су им дуже од ногу, а шаке развијене као и код осталих примата, тако да се са лакоћом хватају за гране и лијане. Када скачу са дрвета на дрво, способни су да прелете и до три метра у једном скоку. Много ређе се одлучују да ходају по гранама, иако су способни да ходају усправно, на две ноге. Тада се понашају попут циркуских акробата на жици – шире руке да би одржали равнотежу, пажљиво бирајући где ће закорачити. Највећи део живота проводе на дрвећу, а на земљу ретко силазе. Пошто не умеју да пливају, не воле да се приближавају води, осим када су жедни. Воду пију тако што у њу умачу лист или шаку, па затим лижу капљице које су се задржале на листу или сисају течност са натопљеног крзна.

Сиви гибони најчешће живе у малим заједницама, које чине мужјак, женка и њихово потомство, мада се често могу срести и усамљене животиње. Територију на којој живе бране од уљеза на необичан начин – својом „песмом”. Сваког јутра, пре свитања, прво се оглашава мужјак, извијајући из грла свој дуги зов. Тек кад сунце изађе, у „песми” му се придружује и женка, а њихови свакодневни дуети трају по петнаестак минута. Усамљени мужјаци много више времена посвећују јутарњим песмама, вероватно да би привукли неку усамљену женку, како сматрају зоолози. Женке које немају партнера, међутим, скоро никад не певају. После овог јутарњег ритуала следи и обавезно требљење крзна а затим потрага за храном. Милерови гибони су биљоједи и највише уживају у зрелом сочном воћу богатом шећером. Најрадије једу смокве, а понекад се на њиховом јеловнику нађе и лишће тропског дрвећа.

Сезоне парења код ових мајмуна нема. Женка после седам месеци обично на свет донесе једно младунче, а ретко близанце. Млади гибони сисају све док не наврше две године, а уз родитеље остају чак до деветог рођендана, када крећу да траже сопственог партнера. За то време помажу родитељима у бризи о млађој браћи и сестрама, који се рађају обично сваке друге или треће године. Пошто живе на дрвећу, не прети им опасност од грабљиваца са земље, али млади гибони понекад заврше као плен змија и великих птица грабљивица.

Д. Д.