Критичка анализа партизанског филма

У оквиру Седмог фестивала хуманистике, културе и уметности „Пази шта читаш”, у простору Музеја ПТТ-а, представљена je књига  „Умивање превратника – партизански филм” аутора Александра Врањеша, (у издању Института за новију историју Србије и „ХЕРАеду”).

О књизи су говорили др Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије, редитељ Лордан Зафрановић, др Небојша Јовановић и аутор.

Реч је о научној монографији о пропагандној улози југословенских ратних филмова од 1946. до 1990. године, у којој се Александар Врањеш, доктор политичких наука и амбасадор БиХ у Србији, бави историјом ратне пропаганде и развојем југословенске кинематографије, да би кроз ту призму анализирао популарне партизанске филмове „Славица”, „Битка на Неретви”, „Сутјеска”, „Ужичка република” и „Глуви барут”. Осврћући се и на остварења такозваног црног таласа, политичке забране и цензуру у Југославији, Врањеш склапа јаснију слику политичког утицаја и мешања тадашње врхушке у развој кинематографије некадашње СФРЈ. На тај начин су кроз филмско стваралаштво уткани пропагандни елементи тадашњег доминантног политичко-идејног оквира за потребе широке публике.

– Могао бих читав ракурс да пребацим на територију БиХ и да поставим питање о томе: ако је то братство и јединство морало да се гради кроз манипулацију и пропаганду у другој Југославији, што није успело упркос хуманој идеји, како то да изградимо данас у БиХ, када неко покушава да створи Југославију у малом, после свих трагичних догађаја? Постоје политички концепти који кажу да идентитете и трауме треба да оставимо по страни, али то није успела да уради ни друга Југославија, уз све инструменте што их је имала – рекао је аутор Александар Врањеш.

Др Миле Бјелајац истакао је да је да је реч о добро конципираној студији која пре свега даје теоријски оквир и анализу основе, начина и развоја пропаганде у савременој историји, у медијима и јавности, масовној комуникацији и култури, као и коришћења филма у тој пропаганди. У том оквиру аутор посматра место у политичкој пропаганди и легитимисању партизанског покрета отпора Народноослободилачке борбе, важне компоненте братства и јединства у једној земљи помирења, као што је то била и 1818. године.

– Поред историје филма, од његове појаве, аутор је дао компаративни преглед употребе филма у пропагандној припреми рата, затим током рата и по његовом завршетку. Од САД, Немачке, СССР-а, да би се разумело да југословенска пракса није никакав усамљен случај. Филм је био најбрже и најкомуникативније средство промовисања пожељних вредности и пожељних сећања. У средишту пажње аутора свакако је студија о партизанском филму, у којој су зарад легитимисања револуционарног победника и промовисања братства и јединства нарушаване тачније и свеобухватније чињенице из Другог светског рата на тлу Југославије, који је великим делом имао и карактер грађанског рата – објаснио је др Бјелајац, уз напомену:

–Један доминантни тренд, који је имао политичку подршку, он упоређује са црним таласом, који није пратио само теме са социјалне маргине, већ и идеје Другог светског рата, на свој начин, показујући човека у свему томе. Ово јесте заокружена слика феномена ратног филма у социјалистичкој Југославији, уз анализу конкретних филмских пројеката, која се завршава филмом „Глуви барут” из 1990. године, где су већ били очити помаци у односу на раније клишее.

Др Небојша Јовановић закључио је да је књига „Умивање превратника – партизански филм” од завршетка Другог светског рата па до данас прво научно дело које говори о партизанском филму на критички начин.

Редитељ Лордан Зафрановић указао је на то да је ова књига врло актуелна и важна основа за анализу, пре свега цензуре и самоцензуре, која је данас свеприсутна, поред страха од истине.  

– У читавој Европи, после пада Берлинског зида, влада затишје у области критичког филма, нема више тих жестоких остварења што говоре о времену у којем живимо. Долазим из партизанске породице, а емигрирао сам 1991. године, јер су у Загреб пристигле усташе. Мој отац био је члан партије и од двадесетих година у синдикалном покрету. Када је дошао Туђман и компанија, моја матер ме је звала телефоном из Сплита и рекла ми је да је отац умро. Питао сам је од чега. Имала је специјални црни хумор и одговорила ми је да је дехидрирао, јер је гледао Туђмана на телевизији и стално је пљувао, пљувао. Ни ја не могу да будем далеко од тога. Имао сам један сасвим случајни сусрет са Јасеновцем, јер ми то у школи нисмо учили, а са чешком екипом снимао сам документарац. Под тим јаким утиском схватио сам да филм треба ставити у функцију анализе зла, које је било толико јако, да смо враћајући се у Загреб певали оперске арије да бисмо из себе истерали тај ужас који смо доживели. Направили смо филм који је завршио у бункеру, али је на тајни начин дошао до београдског мартовског фестивала, где је добио Гран-при и затим отишао за представника за „Оскара” у Америку, у секцији документарног филма. Онда је послато писмо из Министарства спољних послова Југославије да се филм врати. Драме које је доносила цензура у бившој земљи биле су толико снажне да смо морали отићи на неко друго место. Ако сте нападани у Загребу, радили сте у Београду, ако сте нападани у Београду, радили сте у Љубљани, али данас свега тога више нема, јер је главни продуцент у Европи национална држава. Целог живота борио сам се против тога – рекао је Лордан Зафрановић.