Повратак на Космет

Прихватање извештаја генералног секретара Уједињених нација Бан Ки Муна у Савету безбедности једна је од најважнијих дипломатских победа Београда од распада бивше Југославије. То је резултат прагматичног настојања владајућег блока да, уз изричито негирање самопроглашене независности Косова и Метохије, води рачуна о реалним околностима које владају на терену и, у вези са тим, о заштити интереса српске заједнице и поправљању услова у којима живи српско становништво.

За спровођење такве политике огроман значај има чињеница да је Србија на међународном плану поново обезбедила директно учешће у процесима који се тичу Косова и Метохије. Ту позицију никако не би требало напуштати, јер је пракса недвосмислено показала да исхитрени потези у односу на међународне центре у којима се одлучује о покрајини доносе више штете него користи.

Србија је могла да остане при ставу да је размештање мисије Европске уније уместо мисије Уједињених нација неприхватљиво, између осталог, и због тога што је већина европских земаља признала независно Косово. Али, такав потез тешко да би донео икакву конкретну корист будући да је јасно да међународна позиција Србије ипак није таква да може да постигне све циљеве које зацрта.

Српска дипломатија је овога пута исправно проценила реалне позиције и домете на које може да рачуна. Управо захваљујући томе је и успостављено решење које омогућује размештање Еулекса, али под условом да најзначајнији послови који се тичу српске заједнице и српских општина буду регулисани на основу Резолуције 1244 и под окриљем Унмика.

Мало је вероватно да би потпуно негирање Еулекса од Београда спречило распоређивање те мисије и допринело повећању безбедности и квалитета живота српског становништва, а врло је вероватно да би негативно утицало на односе са Европском унијом у коју Србија жели да уђе. Међународни положај земље би вишеструко био погоршан, а без реалних изгледа да се постигну зацртани циљеви.

Договор о размештању Еулекса, дакле, не отвара простор само за поправљање положаја српске заједнице на Косову и Метохији, него ће позитивно утицати и на односе Београда са Европском унијом. Од вештине и умешности српских власти и вођа Срба на Косову зависи да ли ће и у коликој мери та прилика бити искоришћена.

Несумњива дипломатска победа владајућем српском блоку такође даје могућност за предах у беспоштедној борби са опозицијом којој је изразито заоштравање политичких ставова у односу на Косово и Метохију једна од кључних полуга притиска на власти.

Председничко саопштење ће свакако бити важан аргумент у рукама владајућег блока на седници парламента на којој треба да се расправља о поверењу Влади Србије. Иницијативу за ту расправу опозиционе странке су и покренуле због тога што нису задовољне начином на који се влада односи према Косову и Метохији.