Упорност сећања

Деценијама уназад би сваке године у децембру исписивала празничне честитке. Уживала је у овом ритуалу одолевајући новим тенденцијама слања електронских карти, СМС-ова и других универзалних порука на сличицама, клиповима, ГИФ-овима... Посебно се трудила да одржи свој писани ћирилични рукопис лепим, јасним и читким сматрајући га изразитом особеношћу која даје чар свакој лично упућеној поруции. 

Обичај јој је био да за ту прилику себи скува чај од менте, заслади га ливадским медом, украси листићем нане, витамински обогати кришком лимуна и потом отпочне исписивање. Сваком од прималаца написала би честитку са освртом на жеље које су се тицале потреба те особе и њене породице. Бирала је празничне карте са репродукцијама јавности углавном мање познатих сликара, али и великана попут Бројгела, Гогена, Ван Гога... Смењивали су се пејзажи природе под снегом, црквени звоници, саонице са ирвасима и прапорцима, валовити брежуљци с дечицом румених образа, господом и дамама из деветнаестог или с почетка двадесетог века са шакама ушушканим у муфове, огрнуте крзненим пелеринама које је осветљавала топла светлост уличних фењера, а небески свод красиле звезде падалице, снежне пахуљице.... Приказане зимске идиле готово сваког би подсећале на безбрижну бајковиту атмосферу детињства. 

Поносна је била на сачуване примерке из родитељске младости када је 1959. године позната компанија „Халмарк” ангажовала Салвадора Далија да дизајнира божићне честитке, што је изазвало својеврсни уметнички шок. У исечку из неких новина тим поводом је пронашла вест: „Сликар ’Упорности сећања’ тражио је од гиганта 15.000 долара у готовини унапред за десет дизајна честитки, без ’Халмаркових’ предлога теме, медија, без рока и без пенала. Дизајни које је Дали смислио укључивали су ’надреалистичке приказе божићне јелке и Свете породице’, као и неке ’нејасно узнемирујуће’ слике попут анђела без главе који свира лауту и три мудраца на камилама чудног изгледа. Коначно, ’Халмарк’ је произвео само две Далијеве карте, сцену јаслица и приказ Мадоне са дететом.”

Међутим, тадашња „Халмаркова” одлука да избаци из асортимана већину честитки овог мајстора кичице који је за себе говорио „Ја се не дрогирам. Ја сам дрога!”, учинила је њен примерак чуван у шкрињи дуги низ година колекционарским предметом фине вредности. У истој шкрињи могла се пронаћи и честитка са репродукцијом експресионистичке слике „Божић у јавној кући” познатог сликара Едварда Мунка, настала у тешком тренутку за њега као резултат разних анксиозности и психичких стања са којима се борио.

И тако, док је завршавала исписивање празничних жеља и испијала топле гутљаје чаја од метвице, латински речено Mentha piperite, кроз главу су јој пролазиле мисли како њој на кућну адресу стиже, не само све мање и мање, већ од пре неколико година и словима и бројком нула (0) честитки. Поштанско сандуче одавно је престало да у себи чува писма, разгледнице са путовања, музичке рођенданске рељефне честитке.... У њему су наређани били рачуни, рачуни и само рачуни, каткад флајери са обавештењима и понудама за водоинсталатерске и сличне мајсторске хитне интервенције, папирићи са натписом „Купујем стан у вашој згради зовите на број...”, „Муче вас мишеви, пацови, смрдибубе, бубашвабе, бубаруси…имамо решење! Број телефона...”

Истовремено, њен супруг је током сваког поподнева откако је отишао у пензију седео у наслоњачи у углу собе и читао дневне новине. Исте оне које је целог живота куповао његов отац и у тој истој наслеђеној столици за љуљање коју је ћале некада грејао. Истини за вољу, не може се рећи да је у младости читао очев омиљени новински тисак, нити да је обожавао ту старинску наслоњачу од бамбусовог дрвета. Напротив, чак је оцу током целе младости пребацивао дотичне новине као застареле, загушене гомилом слова, предугачким интервјуима, забагрелим рубрикама и демоде преломом издања, успут увек додатно лобирајући код мајке да се из куће избаци старинска наслоњача.

Како су се деценије неумитно множиле он  је, неприметно и за себе самог, постајао све сличнији свом оцу. Глава и мозак једноставно су му искали садржаје које је нудила очева некадашња омиљена тисковина, а леђа и кичма су дакако били захвални што столица није завршила на отпаду старина. Од „дуга времена” пензионерских дана више него икада су му одговарала ишчитавања компликованих чланака, фељтона, аналитичких текстова, решавање укрштених речи... Такорећи, читао је све. Од првог до последњег слова.

Недељом је читао поезију од које се током радног службовања прилично био одродио. За децембарске недеље, и не знајући зашто баш за њих, изабрао је песме Езре Паунда, дипл. филозофа америчког колеџа Хамилтон, који је већи део свог стваралачког живота провео у Европи. Езрин неустрашиви еп „Кантос” погађао је у срж целокупну проблематику банкарских манипулација моћног капитала и америчких и светских олигарха. По мишљењу овог филозофа и поете они су својим уцењивачким каматарењима и лихварењима изазвали прегршт личних, али и масовних људских сломова, распада породица, патњи, бола, смрти, самоубистава, те коначно довели и до Другог светског рата.

Дивио се Паундовом познавању невероватног броја страних језика попут латинског, грчког, староенглеског, немачког, француског, шпанског, италијанског, провансалског и окситанског. Присећао се јасно чињеница како је Езра Паунд на почетку каријере изазвао контроверзе због употребе неконвенционалних поетских материјала и техничких иновација и да за живота није имао толико широку читалачку публику коју, чињеница је, и није тражио, као и података о ономе што га је касније највише пореметило и могло коштати живота.

Посреди су били пишчеви политички ставови и сумња да је током боравка у Италији, где је био запослен на радију у Риму, подржавао Мусолинијеве фашистичке идеје. Због таквих сумњи  1945. године био је оптужен за злочин издаје и држан више недеља у челичном кавезу насред америчког војног логора у Пизи. Електрична столица спремно би га дочекала да нису браћа му по перу, као што су Т. С. Елиот, сер Херберт Рид, Ернест Хемингвеј, Роберт Фрост... – које је својевремено лично промовисао и давао им ветар у леђа – стала иза њега гарантујући за његову моралну исправност. 

Истина је била да ни он сам након ових сазнања више није био сигуран у исто – у Езрину моралну исправност. Страшно му је било и када је прочитао да Езра јесте остао жив избегавши електричну столицу, али да је његов додељени адвокат умногоме допринео томе указавши на лудило свог клијента. Тако је песник наредних дванаест година провео у душевној болници, што га је свакако учинило напола мртвим.

Као поштовалац исписаних страница Езре Паунда истраживао је упорно и истрајно његов живот тражећи разлог да, попут његове „браће по перу”, поверује у песникову невиност. Помишљао је да су га опчињеност Дантеовим делом и године проведене у Венецији, заправо довели у заблуду поистовећивања творца „Божанствене комедије” и чари средњовекoвног града са самом државом Италијом, па тако и Мусолинијем. 

Потпуно збуњен и очајан није се никако мирио с могућношћу да је такав таленат и проницљиви дијагностичар неподношљивог стања човечанства у себи могао носити монструозност фашизма.

Сећао се живо дискусија које је са својим оцем водио тим поводом, као и очевих поређења Езре Паунда са Милошем Црњанским.

Након месеци и месеци полемика, ћале и он ипак су се сложили у нади да ни један ни други великан нису истински могли бити оно за шта су их прозивали и да су том кокетеријом са нацистичком и фашистичком идеологијом били занети пре него што су оне почеле да сеју смрт.  

Дубоко је уздахнуо.

Устао је и дошао до полице са књигама. Узео је једну и из ње извукао исечак из неких новина. 

Тихо је прочитао: „Када су 1941. српски интелектуалци присиљавани да потпишу апел којим осуђују устанак против нациста, академик Милош Ђурић је одбио, а на наговарање колеге, професора музике, узвратио је: ’Лако је теби. Ти у дипле свираш, а ја студентима етику предајем!’.”