Upornost sećanja

Decenijama unazad bi svake godine u decembru ispisivala praznične čestitke. Uživala je u ovom ritualu odolevajući novim tendencijama slanja elektronskih karti, SMS-ova i drugih univerzalnih poruka na sličicama, klipovima, GIF-ovima... Posebno se trudila da održi svoj pisani ćirilični rukopis lepim, jasnim i čitkim smatrajući ga izrazitom osobenošću koja daje čar svakoj lično upućenoj porucii. 

Običaj joj je bio da za tu priliku sebi skuva čaj od mente, zasladi ga livadskim medom, ukrasi listićem nane, vitaminski obogati kriškom limuna i potom otpočne ispisivanje. Svakom od primalaca napisala bi čestitku sa osvrtom na želje koje su se ticale potreba te osobe i njene porodice. Birala je praznične karte sa reprodukcijama javnosti uglavnom manje poznatih slikara, ali i velikana poput Brojgela, Gogena, Van Goga... Smenjivali su se pejzaži prirode pod snegom, crkveni zvonici, saonice sa irvasima i praporcima, valoviti brežuljci s dečicom rumenih obraza, gospodom i damama iz devetnaestog ili s početka dvadesetog veka sa šakama ušuškanim u mufove, ogrnute krznenim pelerinama koje je osvetljavala topla svetlost uličnih fenjera, a nebeski svod krasile zvezde padalice, snežne pahuljice.... Prikazane zimske idile gotovo svakog bi podsećale na bezbrižnu bajkovitu atmosferu detinjstva. 

Ponosna je bila na sačuvane primerke iz roditeljske mladosti kada je 1959. godine poznata kompanija „Halmark” angažovala Salvadora Dalija da dizajnira božićne čestitke, što je izazvalo svojevrsni umetnički šok. U isečku iz nekih novina tim povodom je pronašla vest: „Slikar ’Upornosti sećanja’ tražio je od giganta 15.000 dolara u gotovini unapred za deset dizajna čestitki, bez ’Halmarkovih’ predloga teme, medija, bez roka i bez penala. Dizajni koje je Dali smislio uključivali su ’nadrealističke prikaze božićne jelke i Svete porodice’, kao i neke ’nejasno uznemirujuće’ slike poput anđela bez glave koji svira lautu i tri mudraca na kamilama čudnog izgleda. Konačno, ’Halmark’ je proizveo samo dve Dalijeve karte, scenu jaslica i prikaz Madone sa detetom.”

Međutim, tadašnja „Halmarkova” odluka da izbaci iz asortimana većinu čestitki ovog majstora kičice koji je za sebe govorio „Ja se ne drogiram. Ja sam droga!”, učinila je njen primerak čuvan u škrinji dugi niz godina kolekcionarskim predmetom fine vrednosti. U istoj škrinji mogla se pronaći i čestitka sa reprodukcijom ekspresionističke slike „Božić u javnoj kući” poznatog slikara Edvarda Munka, nastala u teškom trenutku za njega kao rezultat raznih anksioznosti i psihičkih stanja sa kojima se borio.

I tako, dok je završavala ispisivanje prazničnih želja i ispijala tople gutljaje čaja od metvice, latinski rečeno Mentha piperite, kroz glavu su joj prolazile misli kako njoj na kućnu adresu stiže, ne samo sve manje i manje, već od pre nekoliko godina i slovima i brojkom nula (0) čestitki. Poštansko sanduče odavno je prestalo da u sebi čuva pisma, razglednice sa putovanja, muzičke rođendanske reljefne čestitke.... U njemu su naređani bili računi, računi i samo računi, katkad flajeri sa obaveštenjima i ponudama za vodoinstalaterske i slične majstorske hitne intervencije, papirići sa natpisom „Kupujem stan u vašoj zgradi zovite na broj...”, „Muče vas miševi, pacovi, smrdibube, bubašvabe, bubarusi…imamo rešenje! Broj telefona...”

Istovremeno, njen suprug je tokom svakog popodneva otkako je otišao u penziju sedeo u naslonjači u uglu sobe i čitao dnevne novine. Iste one koje je celog života kupovao njegov otac i u toj istoj nasleđenoj stolici za ljuljanje koju je ćale nekada grejao. Istini za volju, ne može se reći da je u mladosti čitao očev omiljeni novinski tisak, niti da je obožavao tu starinsku naslonjaču od bambusovog drveta. Naprotiv, čak je ocu tokom cele mladosti prebacivao dotične novine kao zastarele, zagušene gomilom slova, predugačkim intervjuima, zabagrelim rubrikama i demode prelomom izdanja, usput uvek dodatno lobirajući kod majke da se iz kuće izbaci starinska naslonjača.

Kako su se decenije neumitno množile on  je, neprimetno i za sebe samog, postajao sve sličniji svom ocu. Glava i mozak jednostavno su mu iskali sadržaje koje je nudila očeva nekadašnja omiljena tiskovina, a leđa i kičma su dakako bili zahvalni što stolica nije završila na otpadu starina. Od „duga vremena” penzionerskih dana više nego ikada su mu odgovarala iščitavanja komplikovanih članaka, feljtona, analitičkih tekstova, rešavanje ukrštenih reči... Takoreći, čitao je sve. Od prvog do poslednjeg slova.

Nedeljom je čitao poeziju od koje se tokom radnog službovanja prilično bio odrodio. Za decembarske nedelje, i ne znajući zašto baš za njih, izabrao je pesme Ezre Paunda, dipl. filozofa američkog koledža Hamilton, koji je veći deo svog stvaralačkog života proveo u Evropi. Ezrin neustrašivi ep „Kantos” pogađao je u srž celokupnu problematiku bankarskih manipulacija moćnog kapitala i američkih i svetskih oligarha. Po mišljenju ovog filozofa i poete oni su svojim ucenjivačkim kamatarenjima i lihvarenjima izazvali pregršt ličnih, ali i masovnih ljudskih slomova, raspada porodica, patnji, bola, smrti, samoubistava, te konačno doveli i do Drugog svetskog rata.

Divio se Paundovom poznavanju neverovatnog broja stranih jezika poput latinskog, grčkog, staroengleskog, nemačkog, francuskog, španskog, italijanskog, provansalskog i oksitanskog. Prisećao se jasno činjenica kako je Ezra Paund na početku karijere izazvao kontroverze zbog upotrebe nekonvencionalnih poetskih materijala i tehničkih inovacija i da za života nije imao toliko široku čitalačku publiku koju, činjenica je, i nije tražio, kao i podataka o onome što ga je kasnije najviše poremetilo i moglo koštati života.

Posredi su bili piščevi politički stavovi i sumnja da je tokom boravka u Italiji, gde je bio zaposlen na radiju u Rimu, podržavao Musolinijeve fašističke ideje. Zbog takvih sumnji  1945. godine bio je optužen za zločin izdaje i držan više nedelja u čeličnom kavezu nasred američkog vojnog logora u Pizi. Električna stolica spremno bi ga dočekala da nisu braća mu po peru, kao što su T. S. Eliot, ser Herbert Rid, Ernest Hemingvej, Robert Frost... – koje je svojevremeno lično promovisao i davao im vetar u leđa – stala iza njega garantujući za njegovu moralnu ispravnost. 

Istina je bila da ni on sam nakon ovih saznanja više nije bio siguran u isto – u Ezrinu moralnu ispravnost. Strašno mu je bilo i kada je pročitao da Ezra jeste ostao živ izbegavši električnu stolicu, ali da je njegov dodeljeni advokat umnogome doprineo tome ukazavši na ludilo svog klijenta. Tako je pesnik narednih dvanaest godina proveo u duševnoj bolnici, što ga je svakako učinilo napola mrtvim.

Kao poštovalac ispisanih stranica Ezre Paunda istraživao je uporno i istrajno njegov život tražeći razlog da, poput njegove „braće po peru”, poveruje u pesnikovu nevinost. Pomišljao je da su ga opčinjenost Danteovim delom i godine provedene u Veneciji, zapravo doveli u zabludu poistovećivanja tvorca „Božanstvene komedije” i čari srednjovekovnog grada sa samom državom Italijom, pa tako i Musolinijem. 

Potpuno zbunjen i očajan nije se nikako mirio s mogućnošću da je takav talenat i pronicljivi dijagnostičar nepodnošljivog stanja čovečanstva u sebi mogao nositi monstruoznost fašizma.

Sećao se živo diskusija koje je sa svojim ocem vodio tim povodom, kao i očevih poređenja Ezre Paunda sa Milošem Crnjanskim.

Nakon meseci i meseci polemika, ćale i on ipak su se složili u nadi da ni jedan ni drugi velikan nisu istinski mogli biti ono za šta su ih prozivali i da su tom koketerijom sa nacističkom i fašističkom ideologijom bili zaneti pre nego što su one počele da seju smrt.  

Duboko je uzdahnuo.

Ustao je i došao do police sa knjigama. Uzeo je jednu i iz nje izvukao isečak iz nekih novina. 

Tiho je pročitao: „Kada su 1941. srpski intelektualci prisiljavani da potpišu apel kojim osuđuju ustanak protiv nacista, akademik Miloš Đurić je odbio, a na nagovaranje kolege, profesora muzike, uzvratio je: ’Lako je tebi. Ti u diple sviraš, a ja studentima etiku predajem!’.”