Прича мушке Бриџет Џоунс

КРАЉ БЕСТСЕЛЕРА

Специјално за „Политику” од 
дописника Танјуга из Париза
Марк Леви је француски краљ бестселера  – његових седам романа (осми је објављену мају), преведених на четрдесетак језика, продато је у више од 15 милиона примерака.

То је успех на који се овај четрдесетседмогодишњи француски писац који живи у Лондону још није навикао, пошто је највећи део живота провео водећи успешне фирме у којима се бавио компјутерском графиком. „Прошле су године док сам схватио да је писање мој свет. Нисам могао ни да претпоставим да ће неко једног дана да чита моје књиге у Београду“, каже Леви, чија су два романа објављена у Србији, први, којим се прославио, „А ако је то ипак било истина...”, у издању „Платоа” и „Моји пријатељи, моје љубави”, који сенедавно појавио у издању издавачке куће „Evro Giunti”.

Оба романа су адаптирана на великом екрану – први, за који је права откупио Стивен Спилберг, у филму Марка Вотерса „Као у рају” и други, истоименог назива као и књига, „Моји пријатељи, моје љубави”, који се појавио на репертоару француских биоскопа прошлог лета, а који је снимила пишчева сестра.

Роман „Моји пријатељи, моје љубави” прича је о мушком пријатељству и очинству...

То је и роман о извесној мушкој рањивости. Мој најбољи пријатељ Филип и ја смо као самохрани очеви често летовали заједно у изнајмљеним кућама, са његовом ћерком Емили и мојим сином Лујем. Кад год смо заједно куповали у самопослузи изазивали бисмо женске подсмехе, јер ме је Филип, који се не разуме много у кување, стално питао да ли да узме ово или оно млеко или ово или оно уље. Помислио сам: да је ситуација обрнута, да се две девојке нађу у продавници алата и да им се мушкарци смеју, сви би то доживели као дискриминацију, док се нама у самопослузи подсмевају и сви то узимају као шалу.

Слично је било када бисмо заједно ушли у ресторан – сви погледи би се зауставили на нама, док на две девојке које заједно вечерају нико не обраћа пажњу. Једном приликом је Емили, којој је било девет година, отворила врата поштару и на питање где су јој родитељи одговорила: „Тама је горе, а мата је доле”. Рекао сам Филипу да морамо да напишемо роман о томе, о два оца, који се нађу сами, зато што има много књига о женском пријатељству, постоји „Бриџет Џоунс”, али о мушкарцима се готово не пише на тај начин.

Дуго сте живели у Америци, а потом у Великој Британији. Да ли Вас англосаксонска култура више привлачи од француске?

Интересују ме културе које су различите од моје. Англосаксонска култура је веома разнолика, што одговара размерама англосаксонског света. О америчкој култури, као и о француској, има, међутим, много општих места.Тренутно читам књигу Пола Макартија која вас тера да преиспитате клишее о америчкој култури.

О француској култури може да се стекне потпуно погрешан утисак из француске штампе. Када уђем у француску књижару изненадим се колики простор заузима одељење са страним књигама. Нема много земаља на свету у којима постоји такво отварање према другим културама, а Француска често оставља утисак да се интересује само за себе. То је захваљујући малом француском интелектуалном миљеу са Сен Жермен де Преа, који држи културу као таоца, али он није репрезентативан за француску културу.

Популарност Ваших књига широм света је изузетак који потврђује правило да француски савремени писци немају комерцијални успех ван земље...

„Фигаро” жали што нема више француских писаца чије се књиге продају ванземље, али у њиховом књижевном додатку нећете наћи ниједан чланак о мени. Новинар овог листа који је написао текст о мојој књизи „Деца слободе” био је под великим притисцима да текст не буде објављен. Писци из француског интелектуалног миљеа често пишу за себе, презирући публику. Због тога што се моје књиге продају они ме и не сматрају писцем. Интересовања Француза су, на срећу, много шира, због чега их све мање занимају сопствени интелектуалци.

Ова „ускогрудост” је била присутна и у председничкој кампањи, у којој је доминирало питање националног идентитета...

 Роман  „Деца слободе” о француском Покрету отпора у коме су се борили и многи источни Европљани, међу којима и мој отац, мађарски Јеврејин, писао сам управо увреме председничке кампање у Француској (2007. године), када су националистичке партије шириле страх од „пољског водоинсталатера” који узима посао француским (водоинсталатерима). Имао сам жељу да им кажем да ако данас могу да се кандидују на изборима, то је зато што је било Пољака, Чеха, Румуна, Мађара, Срба који су умрли са речима „Живела Француска”, изговореним са њиховим страним акцентом.

Слушао сам политичаре и са деснице и са левице и ни један није био у стању дакаже нешто интелигентно о томе шта је национални идентитет. Чуо сам глупости које су ме саблазниле. „Деца слободе” су одговорила на ово питање. Национални идентитет није нешто што се описује, већ се живи. Идентитет нације је идентитет земље, а идентитет земље не чине они који су ту живели вековима. Он се храни идентитетом оних који у њој живе и њиховом љубављу према земљи у којој живе.

Национални идентитет је на улици, у култури, а култура се креће и ако је замрзнете она ће изумрети, као што је то случај са језицима.

Резултат ове јавне дебате је било стварање Министарства за имиграцију и национални идентитет…

То је гротескно, апсолутно патетично. То је, заправо, министарство незнања, а незнање је извор страха. Различитост других изазива или страх или интересовање. Када се интересујете за другог, обогаћујете своју различитост. Када осећате страх од другог, покушавате да га уништите. Полазим од тога да без различитости других нема наше различитости. То је мотив који ме покреће на писање, јер ме је ова различитост увек привлачила. Због тога сам и одлучио да живим ван Француске.

То је и свакодневна школа скромности и начин да се отарасите општих места.

Одрастао сам у време хладног рата. Кад је било речи о источним земљама, говорило се о комунизму, војној полицији, шпијунажи, друштву које је личило на Орвелову„1984”. Једног јутра, после пада Берлинског зида, стигао сам у Москву и видео сам оно о чему ми нису причали у уџбеницима, мушкарце који шетају улицама са својим женама,мајке са децом, тротоаре, куће, живот и схватио сам колико мало знам о тој земљии колико је моја представа о истоку била смешна и искривљена.