Безбедност и путеви су предуслов опстанка

Мердаре, Боровац, Матаровачки вис – Кад се од Куршумлије крене уз Косаницу, магистралом која води ка Космету, са сваким пређеним километром саобраћај је приметно све гушћи и гушћи. Ово запажање нам потврђује и наш пратилац Драган Грујић, начелник одељења полиције: каже да се према Приштини, Митровици и другим местима, као и обратно, сваким даном креће све више возила.

Од Рудара, док нас прати права снежна вејавица, сустижемо многобројне шлепере који стоје пред узбрдицама. На административном прелазу код Мердара слична слика: што на преглед, што због клизавог коловоза, чека колона возила.

Свраћамо у полицијску бараку, дежурни нас примају љубазно и нуде столицу крај „смедеревца“, из којег се шири пријатна топлота. Уто ето чистача снега, а за њим шлепери настављају пут. Горе, на надвожњаку, примећујемо оклопни транспортер. Полицајци кажу да то припадници Кфора непрестано осматрају обе стране. Стотинак метара даље је пункт косовске полиције.

После окрепљења, настављамо пут. Возач Влада Тошковић мајсторски „кормилари” својим „ландровером“ по расквашеном путу. Пролазимо кроз Мердаре. У пролеће 1999. године, авиони НАТО-а на ово насеље бацили су десетине ракета, граната, касетних бомби... После агресије, овде је изграђено тридесетак кућа, школа, месна заједница... Али, примећујемо, има и кровова с којих се не вије дим. На прелазу на административној линији посао је нашло тек неколико мештана, па се из овог сиромашног краја људи још увек одсељавају.

(/slika2)Изнад је село Бровац, на око 700 метара надморске висине. На једном ћувику је жандармеријска осматрачница. Кад је лепо време, каже нам дежурни осматрач, види се читаво Косово поље, све до Подујева и Газиместана, до Батлавског језера и села у којима су донедавно живели искључиво Срби: Косовско Мердаре, Хртица, Ливадица, Дубница... Инцидената сада нема, ако се не рачунају случајеви када Албанци залазе овамо у шуме и секу дрва у српским забранима.

На малој заравни затичемо огроман булдожер и групу жандарма. Дроби се камен за насипање пута који се гради одавде преко Мачје Стене до Трпеза, где је друга полицијска база. Већ је урађено око четири километра, остало је још петнаестак. Полицијска управа и општина Куршумлија раде заједнички. Повезују села и базе у овом беспућу. До сада се ишло около, од Раче преко Доброг Дола, скоро 50 километара. Начелник прокупачке полицијске управе Слободан Ђурић каже да се слично ради и на другој страни – од Кртока према Орловцу, где је северна база, која је ове јесени уређена. Помажу и сељаци, каже.

Око Куршумлије, изнад које се протеже 108 километара дуга Копнена зона безбедности, готово свуда је беспуће. До Дабиновца, Вукојевца, Преветице, Равног Шорта, Мачје Стене, Трпеза и других места по обронцима Копаоника и Радана не може да се дође чим почну кише и снегови. У селима обитавају само старачка домаћинства.

(/slika3)Прелазимо на север, уз велики успон, ка Матаровачком вису. На њему је 1912. године српска војска изградила осматрачницу и са ње упутила прве топовске плотуне ка Косову пољу. Тако је почео Први балкански рат у којем су ослобођени Косово и Метохија. И сада је ту осматрачница. Са ње се виде Голеш, Шара, Проклетије...

Ми свратисмо ниже, у базу жандармерије. У контејнерском насељу је све „под конац“ – и комфор је на завидном нивоу: централно грејање, топла вода, ТВ сала, около игралишта, зеленило. Донедавно су овде били смештени припадници Војске Србије.

Наши саговорници листом истичу да је предуслов очувања мира у овим крајевима да становништво остане на својим огњиштима. А саобраћајнице, које би повезале насеља, у остварењу тог плана су први задатак.

Д. Борисављевић