Песничка енциклопедија

У издању Друштва за афирмацију културе „Пресинг”, чије је седиште у Младеновцу, изашла је из штампе обимна, на укупно 975 страница, панорама поетског стваралаштва истакнутог истраживача и песника Мирољуба Тодоровића.

Тодоровић је оснивач српског неоавангардног покрета сигнализма, који теоретичари одређују као мултимедијалну и интердисциплинарну уметничку праксу утемељену на представљању појмова, слика, емоција, стања и мисли помоћу знака (сигнум) схваћеног као кристализација доживљаја, истине или визије. Сигнализам спада у најфреквентније и у свету најприсутније уметничке продукте са нашег тла. О њему је, из пера страних и домаћих аутора, објављено неколико узорних монографија, а валидност сигналистичких пројеката и праксе проверавања је и у три запажене докторске дисертације.

Избор из Тодоровићевог песништва обавио је критичар средње генерације Душан Стојковић, снабдевши свој пресек инспиративним поговором под насловом „Сигналистичка песничка енциклопедија”. Осврнувши се се на раскошну мозаичну структуру Тодоровићевог песништва, и његову разуђену жанровску разноврсност (реализовану кроз око двадесет родова и врста), Стојковић назива Тодоровића „правим класиком српске и европске неоавангарде”, провокативно и највише окренутог поетским експериментима у просторима модерне мисли. Подсетивши да Тодоровић има изазовна остварења и у области прозе и есејистике, Стојковић је свој избор засновао на најбољим страницама око педесет песничких збирки овог аутора, додавши им неколико раних песама које до сада нису биле објављиване.

У закључном делу своје студије Стојковић пише да је Тодоровић током пола столећа, искушавајућу поетску носивост језика, непрестано померао границе жанра као таквог и језика на који тај жанр рачуна. Сигналистичка уметност увек је, пише Стојковић, уметност „преко мере”, пулсирајући, неухватљива у свом пропињању ка остварењу песничке слободе у неколиким правцима истовремено.

У посебном блоку приређивач Стојковић презентовао је одабране фрагменте из критичких и есејистичких текстова о сигнализму из пера бројних домаћих и страних оцењивача – од Оскара Давича, Душана Матића, Миодрага Павловића, Предрага Палавестре и Драшка Ређепа (од старијих), до Ивана Негришорца, Јовице Аћина, Миливоја Павловића, Живана Живковића, Марка Недића, Милослава Шутића и Јелене Марићевић (од нешто млађих).

Из ове панораме сазнаје се да је Тодоровића и његове сигналистичке сапутнике снажно подржао Душан Матић на једном озбиљном скупу у САНУ (1970), као и да је Оскар Давичо године 1972. написао у часопису „Градина” ове речи: „Први пут од појаве надреализма, двадесетих година, можемо, са тражењима Мирољуба Тодоровића, да с радошћу утврдимо поновно хватање корака српске поезије са истински авангардним тражењима у свету”.

Приређивач Стојковић обилато је цитирао и фрагменте из студија и приказа угледних иностраних тумача модерне уметничке и песничке мисли.

К. Р.