Свет у којем живимо уопште ми није јасан

Захуктали 21. век је век Кафке и „Преображаја”. Питање је како ово Кафкино дело код нас није раније постављано на позоришној сцени, констатује млади редитељ Марко Торлаковић који своје дане проводи у пробној сали у Југословенском драмском позоришту. Представа на којој ради – „Преображај”, инспирисана новелом Франца Кафке – бави се сложеним породичним односима у тренуцима кризе и настаје на основу личних искустава, пре свега редитеља, а затим и глумаца. Поред режије и адаптације, Торлаковић потписује ауторску музику, избор музике и сценски покрет.

Премијера представе „Преображај” је сутра увече од 20.30 сати на сцени „Студио Ћирилов” Југословенског драмског позоришта. Сценографију и костимографију ради Ирина Сомборац, док је за сценски говор задужена Љиљана Мркић Поповић.

– Од Кафкине смрти до данас прошло је тачно 100 година. У међувремену су се десили „Процес”, „Замак”, „Америка”, „У кажњеничкој колонији”, „Уметник у гладовању”, „Преображај”... У раду на нашој представи фокусирали смо се на то да ово дело учинимо интимним и узбудљивим, тихим и гласним, нежним и страшним. Узели смо преозбиљну тему и кренули са њом да се поигравамо. Баш као и  Кафка – коментарише за „Политику” редитељ Марко Торлаковић.

„Преображај” или „Метаморфоза” једно је од најинтензивнијих дела Франца Кафке, о чему сведочи и реченица: „Кад се Грегор Самса једног јутра пренуо из немирних снова, угледао је себе у постељи претвореног у огромну бубу...” Самса, особени Кафкин јунак фин је, лепо васпитан млад човек који пет година ради у предузећу као трговачки путник, и тако издржава породицу – оца, мајку, сестру. Новца има довољно, живе пристојно и део пара одвајају за отплату дуга очеве фирме која је отишла под стечај. У тренутку када се Грегор буди и види своје трансформисано тело, његов начин размишљања и даље је сличан оном који је за њега карактеристичан – брине што ће да закасни на посао, размишља да се јави и изговори болешћу иако за пет година ниједном није боловао... Јунаке Франца Кафке играју: Ива Манојловић, Христина Татић, Стојша Ољачић, Сара Павловић и Марко Павловски.

О томе како је склапао глумачку поделу, односно какву авантуру је са својим сарадницима живео кроз процес рада, Торлаковић прича:

– Ово су људи с којима сам пожелео да радим. Они су млади, интелигентни, емотивни, енергични и у овом тренутку их интересује само позориште. Њега доживљавају као позив, а не као обавезу. То прави огромну разлику. За мене су они равноправни сарадници, део ауторског тима. Мени овај свет у којем живимо уопште није јасан, моје мисли мени самом нису јасне. Моје речи сигурно не звуче другоме онако како звуче у мојој глави. Позориште је једини простор где сва та конфузија добија неки смисао. Свим уметницима данас је тешко јер новца за уметност нема. А друштво које не држи до своје уметности не треба ни да постоји. Чему онда сва та јурњава ако вам је најкреативнији облик комуникације блокиран?

Марко Торлаковић потичете из уметничке породице. О томе колико је тешко младом редитељу да пронађе своје место у театру данас, каже:

– Неколико сезона већ унапред попуњено ми је позоришним ангажманом. Највише ме радују дечје представе које ћу ускоро радити. Оне су права противтежа ономе што радим тренутно.