Стална жудња не ствара, већ уништава срећу

Специјани гост „Лагунине” „Ноћи књиге” писац је и редитељ Мајк Дауни, аутор романа „Истарско злато” (у преводу Николе Пајванчића). То је изузетно узбудљива, али и поучна приповест, испричана кроз три историјска доба у Истри – римско, Други светски рат и прве послератне године, као и савремено доба. На почетку, јунак Марко, полицајац и активиста за права животиња, напушта Велику Британију и враћа се у родну Истру, старом деди Нину и баки Фаиди, бившим партизанима. Деда Нино обогатио се на тартуфима, „злату” које су још из арене одбегли гладијатори Север и његова кћер Луција сакупљали са својим псима. Нино је у потрази за гладијаторском наруквицом која крије тајну древног складишта тартуфа... Мајк Дауни као режисер сарађивао је са Џејмсом Елројем, Колмом Тоибином и Дејвидом Гросманом. Тренутно је председавајући на Академији европског филма и члан је Бафте. Године 2021. добио је награду ОБЕ за допринос светској кинематографији, а био је уметнички директор и члан одбора многих филмских фестивала и организација широм света.

Ову причу написали сте као да сте рођени у Истри и изгледа да сте фасцинирани овим подручјем. Како је та љубав почела?

Још од студија био сам опчињен бившом Југославијом, коју сам имао среће да посетим крајем седамдесетих година, као студент Сорбоне. Била је то за мене, као младог социјалисту, посета месту које живи социјалистички сан. Висока стопа запослености, функционални здравствени систем, без бескућника и општи стандард живота који је био скроман, али хуман. Касније, током живота, као активни социјалиста, на неки начин зажалио сам што су та времена прошла. Моја веза са Истром траје више од 40 година, што чини огромну већину мог одраслог доба у којем сам активно свестан своје околине. Истра је невероватно инспиративно место. Питам се да ли моја страст према њој долази од чињенице да много подсећа на земљу мојих предака: Ирску. Пре свега из природне перспективе, од планине Учка на северу, до Камењака на југу, то је подручје изузетне лепоте. Такође, налази се на раскршћу два велика царства, Римског и Аустроугарског, што му даје невероватну историјску дубину и креативну сложеност. Али из литерарне перспективе, из које ја наступам, то је полуострво истарског злата. Многи странци који су туда прошли овековечили су је у својим делима, било да је то Чехов, који се жалио да је Опатија блатњави рукавац, или Џојс, који Пулу доживљава као поморски Сибир, или још пре њих, Жил Верн, који је никада није посетио, али је Пазин укључио у причу о Матијасу Сандорфу. Прича Томаса Мана о његовој посети Брионима била је откриће мрзовољног старца.

Знамо да сте стручњак за античку историју, али зашто сте историју тартуфа приказали баш кроз ова три периода: римску Истру, југословенско доба и савременост?

Тартуфи су у дубини истарских митова, што сам желео да истражим кроз историју полуострва, уз моћ тартуфа, који ће објединити све три приче. Тартуф је велики предмет жеље и може да га пронађе свако ко има дресираног пса. Изван гламура ресторана са Мишленовим звездама, свет тартуфа високо је конкурентан. Од Перигора, преко Албе до Истре, ланац набавке обавијен је тајном и интригом, саботажом и преваром, тако да се поставља питање има ли ичега осим похлепе, што нас води овом драгуљу опточеном блатом. Тартуф је у мом роману као соко у „Малтешком соколу” – покретач радње, (Mакгафин), a пример за то је и легенда о Светом гралу. Предмет жеље је дакле кључни за напредак радње, али пошто грал никада није пронађен то значи да објекат сам по себи није толико важан. Још примеренија је аналогија о Јасону и Аргонаутима у потрази за златним руном, где руно, које је сврха постојања овог епског подухвата, остаје мистерија. За мене, као човека из филмског света, а урадио сам више од 100 филмова, било је сјајно имати овакву референцу.

Можете ли да замислите филм са ликовима из ваше књиге: Марком, полицајцем и активистом, старим партизаном Нином, храбрим гладијаторима и њиховим псима?

Нисам сигуран у то да филм може да задржи епски замах приче, али мислим да би велика серија Би-Би-Сија, са добрим буџетом, то могла. Каква штета што их више не праве! Ови моји ликови потпуно су измаштани и не личе ни на једну особу из стварности, али удахнуо сам им људске емоције, морало је то однекуд доћи. Безбројне су приче написане о томе како ликови из фикције оживљавају, многи људи то прижељкују. Писац се брине о фикцији, као да је стварна, зато што понекад пожели и да јесте. Истина је понекад фантастичнија од фикције.

Препознајете ли се у Марковом активизму?

Мислим да аутор који не жели да призна да неки од јунака изговара његове идеје није искрен. Као активиста бавим се политичким, људским и животињским правима, као и правима 150 милиона деце која у свету спавају по улицама, док Запад ствара легионе гојазне деце. Мислим да енергија породичног живота треба да буде преусмерена на то да се помогне великој породици напуштене деце, то наши привилеговани потомци треба да науче од родитеља. А када је реч о животињама, све је рекао мој земљак Џорџ Бернард Шо: „Људска нехуманост према човеку надмашена је само његовом окрутношћу према животињама.” Има много гадних криминалаца ја југу Европе у шумама тартуфа. Они трују псе конкурената и стављају жилете у грудве од меса, од чега пси умиру дуго и мучно. Али за моралне ловце на тартуфе обучени пси за потрагу нису потрошна роба.

Да ли вам је узбудљива била идеја да се негде, као благо, налази закопана велика количина тартуфа, још од римског доба?

Идеја да је нешто откривено први пут добар је покретач радње. Пре Великог рата, на хиљаде тона тартуфа било је накупљено у Француској. Затим је у Другом светском рату изгинуло много земљорадника, а преживели су се бавили потребнијим стварима. У другој половини 20. века село је старило, било напуштено. Знање о тартуфима било је изгубљено. Као што је рекао Александар Дима Син: „Најученији људи постављали су питања о природи ове луковице и после две хиљаде година дискусија њихов одговор је исти као и првог дана: не знамо. Тартуфи су били питани и просто су одговорили: једите нас и хвалите Господа.”

Како видите модерну похлепу за свиме што богатима може само да увећа ионако огроман профит? На који начин видите нови колонијализам?

Одувек сам сматрао да могу да носим само једне панталоне. Похлепа је незасита глад за још. Добра страна похлепе односи се на могућу предност за друштво у целини, али лоше стране говоре о потенцијалном злу које то доноси другима. Жеља за стварима чини нас несрећнима и опште је место да стална жудња не ствара већ уништава срећу. Цитирао сам Б. Травена: „Блиставо благо за којим трагате ноћу и дању закопано је с друге стране оног брда тамо.” Историјско наслеђе колонијализма моћан је подсетник разарајуће снаге доминације и експлоатације. Како би то било избегнуто, данас је потребно схватање о културолошкој разноликости и самоопредељењу, што је колонијализам потискивао. Треба промовисати једнакост и избегавати идеолошко наметање. Идеолошки колонијализам намеће своје вредности, негирајући историјске и културне вредности других. То одмах мора да стане!

Приказали сте суровост гладијаторских игри… Личи ли вам то на данашње ријалитије?

Римљани су осећали задовољство и олакшање док су гледали неког ниже класе баченог зверима, током римских игара, што је Рим водило у декаденцију и пропаст друштва. Катарза због проливања људске и животињске крви постала је синоним за пад Римског царства. Успешни гладијатори били су предмет жудње. Ова обмана може да личи на доживљај неког ко је видео звезду ријалитија, и мене то подсећа на древно гладијаторство.

За поштовање је ваше знање о историји Југославије. Шта мислите о Титу и ономе што је дошло после?

Као што је друг Тито рекао: „Добро промислите о овоме и видећете да смо били у стању хаоса, у земљи која не би више била Југославија, већ група државица које међусобно ратују. Али наш народ то не жели.” Али те капиталистичке државице сада су реалност и треба одлучити која је боља. Клептократија модерног капитализма или идеја некога ко је знао како распоредити равномерно национално благо. Поредим Тита са новим лидерима региона и нисам нашао ниједног који би ципеле могао да му очисти, ни близу. То је трагедија. Моја стара пријатељица Дубравка Угрешић рекла је 1998. године: „Оно што је оружјем уништено, гранатама, убијањем, силовањем, расељавањем људи, етничким чишћењем, новом идеологијом подржаном медијима – јесте сећање. Оно што је саграђено на рушевинама нове истине једнога дана биће једино сећање.”