Две године од смрти Синише Михајловића

На ју­че­ра­шњи дан пре две го­ди­не пре­ми­нуо је Си­ни­ша Ми­хај­ло­вић. Је­дан од на­ших нај­бо­љих фуд­ба­ле­ра де­ве­де­се­тих и две­хи­ља­ди­тих го­ди­на, се­лек­тор ре­пре­зен­та­ци­је Ср­би­је 2012. и 2013. и тре­нер го­ди­не у из­бо­ру ФСС 2019. де­цем­бра 2022. из­гу­био је че­тво­ро­и­по­го­ди­шњу бор­бу са ле­у­ке­ми­јом.

Ми­ха ни­је и не­ће би­ти за­бо­ра­вљен у ср­ци­ма ње­го­ве по­ро­ди­це, при­ја­те­ља, клу­бо­ва за ко­је је играо и на чи­јим је клу­па­ма се­део, као ни ис­кре­них љу­би­те­ље фуд­ба­ла. Ди­ви­ли смо се го­ло­ви­ма из сло­бод­них уда­ра­ца, по че­му је био не­пре­ва­зи­ђен у Ита­ли­ји и Евро­пи, ње­го­вој хра­бро­сти, ја­ком ка­рак­те­ру и ста­ву. Био је је­дан од на­ших нај­бо­љих ам­ба­са­до­ра на Апе­ни­ни­ма, где је као играч и тре­нер про­вео ви­ше од 30 го­ди­на. Пре то­га са Вој­во­ди­ном је био шам­пи­он СФР Ју­го­сла­ви­је у се­зо­ни 1988/89, а у дре­су Цр­ве­не зве­зде по­ред ти­ту­ла у пр­вен­стви­ма 1990/91. и 1991/92. осво­јио је Куп шам­пи­о­на и Ин­те­кон­ти­нен­тал­ни куп 1991.

Ми­ро­слав Тањ­га, пот­пред­сед­ник Вој­во­ди­не, до сеп­тем­бра спорт­ски ди­рек­тор ФСС, био је кум Си­ни­ше Ми­хај­ло­ви­ћа, са­и­грач ме­ђу но­во­сад­ским и бе­о­град­ским „цр­ве­но-бе­ли­ма” и аси­стент не­ка­да­шње „Бо­жи­је ле­ви­це” у струч­ном шта­бу број­них ита­ли­јан­ских клу­бо­ва. У раз­го­во­ру за сајт Вој­во­ди­не, Тањ­га се при­се­тио фуд­бал­ских по­че­та­ка и за­јед­нич­ких го­ди­на са Ми­хај­ло­ви­ћем.

– Си­ни­ша и ја смо до­шли исте 1988. го­ди­не у Вој­во­ди­ну, бу­квал­но истог да­на, по­че­ли смо да жи­ви­мо за­јед­но. Од­мах по до­ла­ску у Но­ви Сад оти­шли смо да упи­ше­мо Фа­кул­тет за за­шти­ту на ра­ду. По­се­ти­ли смо га, до­ду­ше, са­мо два пу­та, пр­ви пут кад смо се упи­са­ли, а дру­ги пут три-че­ти­ри го­ди­не ка­сни­је кад смо до­шли да по­диг­не­мо па­пи­ре. Раз­ми­шља­ли смо у сти­лу: „Ни­кад се не зна шта ће би­ти са фуд­бал­ским ка­ри­је­ра­ма, дај да ми сту­ди­ра­мо” да има­мо за не­што да­ље у жи­во­ту.

Ми­хај­ло­вић је био ро­ђен 1969, а Тањ­га 1964. године.

- Био је ве­ли­ки та­ле­нат, али ни он ни ја ни­смо же­ле­ли да се тек та­ко од­рек­не­мо шко­ле. По­ја­ви­ла се он­да иде­ја да бу­де­мо пр­ва­ци Ју­го­сла­ви­је са Вој­во­ди­ном. Ни­смо због то­га мо­гли да се по­све­ти­мо шко­ли.

Те­шко је Ми­ро­сла­ву да за­др­жи су­зе кад при­ча о ку­му, ве­ли­ком при­ја­те­љу, ду­го­го­ди­шњем са­и­гра­чу и тре­не­ру од ко­јег је учио.

- То­ли­ко то­га ме у Но­вом Са­ду под­се­ћа на ње­га. На­ша Вој­во­ди­на, на­ши те­ре­ни, пе­сме, из­ла­сци, све... Ни­је ми ла­ко јер смо кроз све те ства­ри про­ла­зи­ли за­јед­но. То­ли­ко је би­ло жи­вот­них и фуд­бал­ских си­ту­а­ци­ја у ко­ји­ма смо за­јед­но уче­ство­ва­ли. Нас дво­ји­ца смо до­шли до од­но­са ко­ји мо­же да из­гра­ди ја­ко ма­ло љу­ди у жи­во­ту.

Си­ни­ша је по­себ­но био ве­зан за глав­ни град на­ше се­вер­не по­кра­ји­не.

– Обо­жа­вао је овај град! До­био је и при­зна­ње по­ча­сног гра­ђа­ни­на Но­вог Са­да. Же­лео сам да кад иза­ђе из бол­ни­це до­ђе ов­де, да про­ше­та­мо и при­се­ти­мо се све­га. Рас­пи­ти­вао се стал­но за си­ту­а­ци­ју у Вој­во­ди­ни, пра­тио је ре­зул­та­те...

Жи­вот је био та­ко су­ров пре­ма Ми­хи, да­нас би си­гур­но имао по­ру­ку за игра­че су­пер­ли­га­ша са „Ка­ра­ђор­ђа”.

- Ве­ру­јем да би ре­као: „Ка­кво тре­ће ме­сто, хо­ћу да бу­де­те у пр­ва два ти­ма”.

Но­во­са­ђа­ни­ма је нај­ви­ше остао у се­ћа­њу као део ге­не­ра­ци­је ко­ја је би­ла шам­пи­он СФРЈ у се­зо­ни 1988/89. године. Не­за­бо­рав­ну еки­пу Вој­во­ди­не чи­ни­ли су по­ред Ми­хај­ло­ви­ћа и Тањ­ге, Сла­ви­ша Јо­ка­но­вић, Бу­ди­мир Ву­ја­чић, Ми­лош Ше­стић, Све­то­зар Ша­пу­рић, Че­до Ма­рас, Љу­бо­мир Вор­ка­пић, Зо­ран Ми­ју­цић, Го­ран Кар­та­ли­ја, Де­јан Јок­си­мо­вић, Сте­ван Ми­ло­вац, Дра­ган Ва­сић, Дра­ган Га­ће­ша, Дра­ган Мар­ко­вић, Дра­ган Пу­ни­шић, Ми­лан По­по­вић, Жељ­ко Да­кић, Енес Му­хић, Јо­во Бо­сан­чић, Дра­ган Ва­сић, Зо­ран Ми­ло­са­вље­вић, Ма­ри­јан Зов­ко и Зо­ран Хај­дић. Си­ни­ша је те се­зо­не од­и­грао 31 утак­ми­цу и по­сти­гао че­ти­ри го­ла, док је Ми­ро­слав био на те­ре­ну 14 пу­та и јед­ном за­тре­сао мре­жу.

- Би­ла је то не­ве­ро­ват­на гру­па игра­ча, тре­не­ра... Има­ли смо вр­хун­ску ат­мос­фе­ру и ра­ди­ли смо па­кле­но. Из­ла­зи­ли смо у про­вод сви за­јед­но, али ни­кад пред утак­ми­цу или кад нас је су­тра­дан че­као тре­нинг. Зна­ле су се те ства­ри. Ура­ди­ли смо ве­ли­ке ства­ри за на­шу Вој­во­ди­ну и Но­ви Сад. Љу­ди су нас за­и­ста по­што­ва­ли и ра­до­ва­ли се кад нас ви­де. Кад би­смо иза­шли у не­ки ре­сто­ран са де­вој­кама, го­то­во по пра­ви­лу смо до­би­ја­ли од­го­вор „ку­ћа ча­сти”. Се­ћам се да смо за ти­ту­лу до­би­ли на­гра­ду од 5.000 не­мач­ких ма­ра­ка у три ра­те. Са тим нов­цем мо­гли смо да оде­мо не­ко­ли­ко да­на на мо­ре. Ни­су нам, да­кле, мо­тив би­ле па­ре већ да на­пра­ви­мо до­бре ре­зул­та­те са клу­бом и изградимо се као игра­чи. Зна­ли смо да ће но­вац до­ћи кад-тад – ис­та­као је Тањ­га.

Ми­хај­ло­вић и Тањ­га су се­зо­ну 1991/92. про­ве­ли за­јед­но у Цр­ве­ној зве­зди. Си­ни­ша је оти­шао у Самп­до­ри­ју, а Ми­ро­слав у Фе­нер­бах­че. Пу­те­ви су им се по­но­во сре­ли као тре­не­ри­ма 2012. у ре­пре­зен­та­ци­ји Ср­би­је, за­тим у То­ри­ну и Бо­ло­њи, по­след­њем клу­бу ко­ји је не­ка­да­шњи „бом­бар­дер” тре­ни­рао.