Понедељак, 13.07.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Две године од смрти Синише Михајловића

До­шли смо истог да­на у клуб, во­лео је мно­го Но­ви Сад, рас­пи­ти­вао се за си­ту­а­ци­ју, пра­тио ре­зул­та­те – при­ча ње­гов кум, ду­го­го­ди­шњи са­и­грач и са­рад­ник Мирослав Тањга
Две године од смрти Синише Михајловића
Са­рад­ни­ци и у ре­пре­зен­та­ци­ји: Ми­ро­слав Тањ­га и Си­ни­ша Ми­хај­ло­вић (Фо­то-ар­хи­ва „Спортског жур­на­ла”)

 

На ју­че­ра­шњи дан пре две го­ди­не пре­ми­нуо је Си­ни­ша Ми­хај­ло­вић. Је­дан од на­ших нај­бо­љих фуд­ба­ле­ра де­ве­де­се­тих и две­хи­ља­ди­тих го­ди­на, се­лек­тор ре­пре­зен­та­ци­је Ср­би­је 2012. и 2013. и тре­нер го­ди­не у из­бо­ру ФСС 2019. де­цем­бра 2022. из­гу­био је че­тво­ро­и­по­го­ди­шњу бор­бу са ле­у­ке­ми­јом.

Ми­ха ни­је и не­ће би­ти за­бо­ра­вљен у ср­ци­ма ње­го­ве по­ро­ди­це, при­ја­те­ља, клу­бо­ва за ко­је је играо и на чи­јим је клу­па­ма се­део, као ни ис­кре­них љу­би­те­ље фуд­ба­ла. Ди­ви­ли смо се го­ло­ви­ма из сло­бод­них уда­ра­ца, по че­му је био не­пре­ва­зи­ђен у Ита­ли­ји и Евро­пи, ње­го­вој хра­бро­сти, ја­ком ка­рак­те­ру и ста­ву. Био је је­дан од на­ших нај­бо­љих ам­ба­са­до­ра на Апе­ни­ни­ма, где је као играч и тре­нер про­вео ви­ше од 30 го­ди­на. Пре то­га са Вој­во­ди­ном је био шам­пи­он СФР Ју­го­сла­ви­је у се­зо­ни 1988/89, а у дре­су Цр­ве­не зве­зде по­ред ти­ту­ла у пр­вен­стви­ма 1990/91. и 1991/92. осво­јио је Куп шам­пи­о­на и Ин­те­кон­ти­нен­тал­ни куп 1991.

Ми­ро­слав Тањ­га, пот­пред­сед­ник Вој­во­ди­не, до сеп­тем­бра спорт­ски ди­рек­тор ФСС, био је кум Си­ни­ше Ми­хај­ло­ви­ћа, са­и­грач ме­ђу но­во­сад­ским и бе­о­град­ским „цр­ве­но-бе­ли­ма” и аси­стент не­ка­да­шње „Бо­жи­је ле­ви­це” у струч­ном шта­бу број­них ита­ли­јан­ских клу­бо­ва. У раз­го­во­ру за сајт Вој­во­ди­не, Тањ­га се при­се­тио фуд­бал­ских по­че­та­ка и за­јед­нич­ких го­ди­на са Ми­хај­ло­ви­ћем.

– Си­ни­ша и ја смо до­шли исте 1988. го­ди­не у Вој­во­ди­ну, бу­квал­но истог да­на, по­че­ли смо да жи­ви­мо за­јед­но. Од­мах по до­ла­ску у Но­ви Сад оти­шли смо да упи­ше­мо Фа­кул­тет за за­шти­ту на ра­ду. По­се­ти­ли смо га, до­ду­ше, са­мо два пу­та, пр­ви пут кад смо се упи­са­ли, а дру­ги пут три-че­ти­ри го­ди­не ка­сни­је кад смо до­шли да по­диг­не­мо па­пи­ре. Раз­ми­шља­ли смо у сти­лу: „Ни­кад се не зна шта ће би­ти са фуд­бал­ским ка­ри­је­ра­ма, дај да ми сту­ди­ра­мо” да има­мо за не­што да­ље у жи­во­ту.

Ми­хај­ло­вић је био ро­ђен 1969, а Тањ­га 1964. године.

- Био је ве­ли­ки та­ле­нат, али ни он ни ја ни­смо же­ле­ли да се тек та­ко од­рек­не­мо шко­ле. По­ја­ви­ла се он­да иде­ја да бу­де­мо пр­ва­ци Ју­го­сла­ви­је са Вој­во­ди­ном. Ни­смо због то­га мо­гли да се по­све­ти­мо шко­ли.

Те­шко је Ми­ро­сла­ву да за­др­жи су­зе кад при­ча о ку­му, ве­ли­ком при­ја­те­љу, ду­го­го­ди­шњем са­и­гра­чу и тре­не­ру од ко­јег је учио.

- То­ли­ко то­га ме у Но­вом Са­ду под­се­ћа на ње­га. На­ша Вој­во­ди­на, на­ши те­ре­ни, пе­сме, из­ла­сци, све... Ни­је ми ла­ко јер смо кроз све те ства­ри про­ла­зи­ли за­јед­но. То­ли­ко је би­ло жи­вот­них и фуд­бал­ских си­ту­а­ци­ја у ко­ји­ма смо за­јед­но уче­ство­ва­ли. Нас дво­ји­ца смо до­шли до од­но­са ко­ји мо­же да из­гра­ди ја­ко ма­ло љу­ди у жи­во­ту.

Си­ни­ша је по­себ­но био ве­зан за глав­ни град на­ше се­вер­не по­кра­ји­не.

– Обо­жа­вао је овај град! До­био је и при­зна­ње по­ча­сног гра­ђа­ни­на Но­вог Са­да. Же­лео сам да кад иза­ђе из бол­ни­це до­ђе ов­де, да про­ше­та­мо и при­се­ти­мо се све­га. Рас­пи­ти­вао се стал­но за си­ту­а­ци­ју у Вој­во­ди­ни, пра­тио је ре­зул­та­те...

Жи­вот је био та­ко су­ров пре­ма Ми­хи, да­нас би си­гур­но имао по­ру­ку за игра­че су­пер­ли­га­ша са „Ка­ра­ђор­ђа”.

- Ве­ру­јем да би ре­као: „Ка­кво тре­ће ме­сто, хо­ћу да бу­де­те у пр­ва два ти­ма”.

Но­во­са­ђа­ни­ма је нај­ви­ше остао у се­ћа­њу као део ге­не­ра­ци­је ко­ја је би­ла шам­пи­он СФРЈ у се­зо­ни 1988/89. године. Не­за­бо­рав­ну еки­пу Вој­во­ди­не чи­ни­ли су по­ред Ми­хај­ло­ви­ћа и Тањ­ге, Сла­ви­ша Јо­ка­но­вић, Бу­ди­мир Ву­ја­чић, Ми­лош Ше­стић, Све­то­зар Ша­пу­рић, Че­до Ма­рас, Љу­бо­мир Вор­ка­пић, Зо­ран Ми­ју­цић, Го­ран Кар­та­ли­ја, Де­јан Јок­си­мо­вић, Сте­ван Ми­ло­вац, Дра­ган Ва­сић, Дра­ган Га­ће­ша, Дра­ган Мар­ко­вић, Дра­ган Пу­ни­шић, Ми­лан По­по­вић, Жељ­ко Да­кић, Енес Му­хић, Јо­во Бо­сан­чић, Дра­ган Ва­сић, Зо­ран Ми­ло­са­вље­вић, Ма­ри­јан Зов­ко и Зо­ран Хај­дић. Си­ни­ша је те се­зо­не од­и­грао 31 утак­ми­цу и по­сти­гао че­ти­ри го­ла, док је Ми­ро­слав био на те­ре­ну 14 пу­та и јед­ном за­тре­сао мре­жу.

- Би­ла је то не­ве­ро­ват­на гру­па игра­ча, тре­не­ра... Има­ли смо вр­хун­ску ат­мос­фе­ру и ра­ди­ли смо па­кле­но. Из­ла­зи­ли смо у про­вод сви за­јед­но, али ни­кад пред утак­ми­цу или кад нас је су­тра­дан че­као тре­нинг. Зна­ле су се те ства­ри. Ура­ди­ли смо ве­ли­ке ства­ри за на­шу Вој­во­ди­ну и Но­ви Сад. Љу­ди су нас за­и­ста по­што­ва­ли и ра­до­ва­ли се кад нас ви­де. Кад би­смо иза­шли у не­ки ре­сто­ран са де­вој­кама, го­то­во по пра­ви­лу смо до­би­ја­ли од­го­вор „ку­ћа ча­сти”. Се­ћам се да смо за ти­ту­лу до­би­ли на­гра­ду од 5.000 не­мач­ких ма­ра­ка у три ра­те. Са тим нов­цем мо­гли смо да оде­мо не­ко­ли­ко да­на на мо­ре. Ни­су нам, да­кле, мо­тив би­ле па­ре већ да на­пра­ви­мо до­бре ре­зул­та­те са клу­бом и изградимо се као игра­чи. Зна­ли смо да ће но­вац до­ћи кад-тад – ис­та­као је Тањ­га.

Ми­хај­ло­вић и Тањ­га су се­зо­ну 1991/92. про­ве­ли за­јед­но у Цр­ве­ној зве­зди. Си­ни­ша је оти­шао у Самп­до­ри­ју, а Ми­ро­слав у Фе­нер­бах­че. Пу­те­ви су им се по­но­во сре­ли као тре­не­ри­ма 2012. у ре­пре­зен­та­ци­ји Ср­би­је, за­тим у То­ри­ну и Бо­ло­њи, по­след­њем клу­бу ко­ји је не­ка­да­шњи „бом­бар­дер” тре­ни­рао.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.