Ма­три­ца ве­ков­ног на­си­ља над ко­смет­ским Ср­би­ма

Ско­ро сва­ко­днев­но на­си­ље на Ко­сме­ту од­ви­ја се, по не­кој уста­ље­ној ма­три­ци, од на­је­зде Ту­ра­ка. Нај­и­зра­же­ни­је је у дру­гој по­ло­ви­ни 19. ве­ка, кад се по­сто­је­ће ал­бан­ско ста­нов­ни­штво, оја­ча­но до­се­ља­ва­њем из Ал­ба­ни­је, сро­ди­ло с тур­ским ма­ни­ри­ма ис­по­ља­ва­ња вла­сти аго­ва­њем и бе­го­ва­њем. То је за­бе­ле­же­но у спи­си­ма из тзв. Кон­зул­ских вре­ме­на.

Се­ло Го­ра­жде­вац, за­бе­ле­же­но у по­ве­љи Сте­фа­на Пр­во­вен­ча­ног по­чет­ком 13. ве­ка под на­зи­вом Го­ра­жда вас, пре­тр­пе­ло је број­на на­си­ља и зло­чи­не кроз ду­го­ве­ко по­сто­ја­ње, као и број­на дру­га на­се­ља на Ко­сме­ту. Ма­три­ца окрут­ног са­мо­вла­шћа Ал­ба­на­ца у пе­ри­о­ду два свет­ска ра­та, из сен­ке аустро­у­гар­ског и не­мач­ко-ита­ли­јан­ског оку­па­то­ра, са­чу­ва­на је у пам­ће­њу ста­ри­јих Ср­ба. О то­ме го­во­ре и жи­ве сли­ке из за­пи­са мо­га оца.

„У јед­ној ха­о­тич­ној но­вем­бар­ској но­ћи 1915. го­ди­не, Ар­на­у­ти из обли­жњих се­ла на­па­до­ше Го­ра­жде­вац. По се­лу је гр­ме­ла пуц­ња­ва из пу­ша­ка, ла­веж и кви­ча­ње па­са и му­ка­ње сто­ке, пи­ска же­на и не­ја­чи. На­стао је не­чу­вен ме­теж. Псе и сви­ње су уби­ја­ли. Же­не су бе­жа­ле по лу­го­ви­ма и пе­ле се на др­ве­ће но­ћу, а ко­је су за­те­кли у се­лу си­ло­ва­ли су и зло­ста­вља­ли. Ба­ба-Ан­ђе­ли­ја ме је сти­сла у кри­ло и ку­ра­жи­ла: ’Не бој се, си­не, не­ће они нас!’ У со­би на спра­ту са стреп­њом је оче­ки­ва­ла зло. (На­по­ме­на: Зре­ли му­шкар­ци су би­ли мо­би­ли­са­ни на фронт. На­ја­вљен је по­гром. Оста­ци број­них по­ро­ди­ца из­бе­гли су у Пећ код род­би­не. Ба­ба Ан­ђе­ли­ја је оста­ла да чу­ва ку­ћу и за­др­жа­ла уну­ка уз се­бе да не би из­лу­де­ла – оче­ки­ва­ла је бар са­ми­лост пре­ма де­те­ту.) Чу­ли смо пуц­ње у дво­ри­шту, кви­ча­ње и кр­кља­ње пса Зе­ља, уби­ли су га, а по­том тут­ња­ње и кло­па­ра­ње не­по­зна­те за­пре­ге, то­ва­ри­ли су све што су од ства­ри на­шли и но­си­ли. Ни­смо ока скло­пи­ли це­лу ноћ. Про­ви­ри­мо кроз про­зор у зо­ру и ви­ди­мо псе мр­тве у дво­ри­шту, све из­га­же­но и пре­ту­ре­но, по­не­ки ис­па­ли клип ку­ку­ру­за и ка­ква дру­га сит­ни­ца у бла­ту.”

„Био је крај апри­ла 1941. го­ди­не. На зах­тев го­ра­жде­вач­ких во­ђа на­ро­да, окол­на се­ла Ло­жа­не, Гра­бо­вац, Бре­жа­ник, По­че­шће, Вра­го­вац и Ми­ло­ва­нац од­ре­де по јед­ног пред­став­ни­ка ви­ђе­ни­јих ку­ћа (око 20 љу­ди) да шти­те Го­ра­жде­вац. Већ су­тра­дан они на­ре­де да се сви ко­ло­ни­сти Цр­но­гор­ци и дру­ги исе­ле, да је то на­ред­ба из Ти­ра­не и да је рок два да­на. Ко се по­сле тог ро­ка на­ђе у се­лу би­ће спро­ве­ден и ка­жњен за­тво­ром. Не­ко­ли­ко их је исто­га да­на оти­шло за Пећ. Су­тра­дан су ре­дом за­шли по се­лу и спро­во­ди­ли ко­га су хте­ли за Пећ. Вра­ти­ле су се аге и бе­го­ви, на чи­јем је че­лу био Се­фе­дин бег Мах­мут­бе­го­вић, бив­ши се­кре­тар у Кра­ље­ви­ни Ју­го­сла­ви­ји. Оку­пио је на­род у се­лу и одр­жао го­вор у ко­ме је ис­та­као да су бог и си­ла прав­де сло­ми­ли њи­хо­ве не­при­ја­те­ље Ср­бе. ’Ви Ср­би сте се огре­ши­ли што сте от­ка­за­ли по­слу­шност бе­го­ви­ма. Жи­вео Хи­тлер и ду­че! Жи­ве­ла ве­ли­ка Ал­ба­ни­ја на че­лу са Му­ста­фом Кру­јом! Са­да ће­те пла­ћа­ти за 23 го­ди­не не­по­слу­шно­сти, а ко не бу­де по­слу­шан сти­ћи ће у ло­гор у При­шти­ни.’ Сли­чан го­вор је у на­став­ку одр­жао и Да­вар­ди бег Мах­мут­бе­го­вић. Бе­го­ви су се ’на­ста­ни­ли’ у го­стин­ским со­ба­ма по от­ме­ни­јим ку­ћа­ма у се­лу и ба­шка­ри­ли се. До­ма­ћи­ни Го­ра­ждев­ца су при­нуд­но при­пре­ма­ли је­ло и пи­ће за њих чи­тав ме­сец да­на. Сва­ка не­по­слу­шност ка­жња­ва­на је не­ком па­ље­ви­ном се­на, по­моћ­не про­сто­ри­је или ку­ће, про­го­ном или зло­ста­вља­њем.”

„У зи­му јед­ног ја­ну­ар­ског да­на пред зо­ру 1942. го­ди­не, на пред­лог цр­но­ру­ка­ца, ба­ли­сти са ка­па­бан­да­ма и Ита­ли­ја­ни­ма оп­се­да­ју се­ло и са­ку­пља­ју све му­шкар­це ста­ри­је од 10 го­ди­на, ту­ку и му­че их, пре­тре­са­ју се­ло због оруж­ја и ка­да ни­су ус­пе­ли да уте­ра­ју страх ту­чом и да нас по­ко­ре, би­ра­ју око 30 љу­ди и во­де на стре­ља­ње. Ко­ман­ду­ју им да лег­ну, а он­да пре­ко њих ис­па­љу­ју пло­ту­не да би за­пла­ши­ли оста­ле. Же­не се оку­пе и ку­ка­њем од­ла­зе ка ме­сту где је на­вод­но стре­ља­на прет­ход­на гру­па. Са­че­ка­ју их и кун­да­ци­ма и ба­ти­на­њем вра­те. Са­ку­пе дру­гу гру­пу и по­што ни­су из­ну­ди­ли оруж­је, опет их во­де на ’стре­ља­ње’. По­сле ово­га сти­гла је на­ред­ба да се на­род осло­бо­ди при­ти­са­ка.”

„Ка­пи­ту­ла­ци­јом Ита­ли­је 1943. го­ди­не, Не­мач­ка оку­пи­ра Ал­ба­ни­ју и Ко­смет и пре­пу­шта це­лу власт Шип­та­ри­ма. На ме­сто ита­ли­јан­ских ка­ра­би­ни­је­ра ду­жност пре­у­зи­ма ал­бан­ска жан­дар­ме­ри­ја. По­чи­њу да гло­бе и пљач­ка­ју, пот­чи­ња­ва­ју и при­ти­ска­ју срп­ски (и цр­но­гор­ски) жи­ваљ. Све је ви­ше уби­ста­ва. Уби­ја­ла је бан­да жан­дар­ма Али Шо­ша из Шо­ша на гра­ни­ци Ал­ба­ни­је. Те исте је­се­ни опљач­ка­ла је око 100 ова­ца Да­ки­ћа из Го­ра­ждев­ца. Сме­њи­ва­ли су се шип­тар­ски жан­дар­ми и све се ви­ше упу­шта­ли у зло­де­ла: уце­не, на­ме­та­ња от­ку­па жи­во­та, на­па­де же­на по ку­ћа­ма, тра­же­ње не­мо­гу­ћих усло­ва удоб­но­сти и слич­но то­ме.”

Ма­три­ца на­ве­де­ног ве­ков­ног на­си­ља и зло­чи­на не мо­же ство­ри­ти ду­го­роч­но одр­жив и пра­ве­дан мир на Ко­сме­ту. То ни­је не­по­зна­то САД и За­пад­ној Евро­пи. За­то се оче­ку­је да ус­кра­те пре­ћут­ну по­др­шку Ал­бан­ци­ма ка оства­ре­њу јед­но­на­ци­о­нал­не ве­ли­ке Ал­ба­ни­је и да сво­ју по­ли­ти­ку пре­у­сме­ре ка ху­ма­ни­за­ци­ји ме­ђу­на­ци­о­нал­них од­но­са и на Ко­сме­ту и на Бал­ка­ну.

Ми­о­драг Ср­бљак,

Кра­ље­во