Бор­ба за прав­ду за на­ше гра­ђа­не у Ха­гу

Го­ди­на­ма ме ти­шти, као и ве­ћи­ну Ср­ба, не­за­слу­же­на те­шка суд­би­на на­ших пред­сед­ни­ка и ге­не­ра­ла, као и свих дру­гих ко­је је он­да­шња вла­да су­ро­во из­ру­чи­ла Ме­ђу­на­род­ном су­ду у Ха­гу и ко­ји су умр­ли та­мо или су осу­ђе­ни на ду­ге вре­мен­ске ка­зне. Ни­је слу­чај­но да су осу­ђе­ни­ци по­сла­ти да сво­ју ка­зну про­ве­ду у ка­за­ма­ти­ма ан­гло-гер­ман­ских др­жа­ва, где бо­ра­ве у те­шким и по­ни­жа­ва­ју­ћим усло­ви­ма. На­жа­лост, и они сно­се те­рет по­ли­ти­ке тих др­жа­ва, ко­је не­пре­кид­но вр­ше при­ти­сак на Ср­би­ју да по њи­хо­вом на­ло­гу при­зна­ју Ко­со­во и Ме­то­хи­ју као не­за­ви­сну др­жа­ву, као и да оспо­ре на­шу не­у­трал­ност у спољ­ној по­ли­ти­ци.

Ве­о­ма ме је об­ра­до­ва­ла вест да је на­ша ми­ни­стар­ка прав­де Ма­ја По­по­вић у уто­рак, 10. де­цем­бра, при­су­ство­ва­ла сед­ни­ци Са­ве­та без­бед­но­сти и да је при­ли­ком раз­ма­тра­ња ше­сто­ме­сеч­ног из­ве­шта­ја о ра­ду Ме­ха­ни­зма за ме­ђу­на­род­не кри­вич­не три­бу­на­ле одр­жа­ла го­вор ко­јим је ука­за­ла на не­ху­ма­не усло­ве жи­во­та на­ших осу­ђе­ни­ка и зах­те­ва­ла да се њи­хо­во да­ље из­др­жа­ва­ње ка­зне на­ста­ви у Ср­би­ји, што би им омо­гу­ћи­ло аде­кват­ни­је усло­ве, бо­љу здрав­стве­ну не­гу, бр­жу ре­ха­би­ли­та­ци­ју и оства­ре­ња пра­ва, до­ду­ше под над­зо­ром ме­ха­ни­зма.

Као што смо пом­но пра­ти­ли све до­са­да­шње бор­бе на­ше вла­сти за за­шти­ту сво­је зе­мље на сед­ни­ци Са­ве­та без­бед­но­сти, на­ро­чи­то ону у Ује­ди­ње­ним на­ци­ја­ма кад је усва­ја­на ре­зо­лу­ци­ја о ге­но­ци­ду у Сре­бре­ни­ци и кад смо осе­ти­ли ко­ли­ко су та­да на­ши пред­став­ни­ци на че­лу са пред­сед­ни­ком Ср­би­је уло­жи­ли не­за­ми­сли­ву бор­бу, та­ко је и овог пу­та на­ша ми­ни­стар­ка мо­ра­ла да са свом хра­бро­шћу и зна­њем упо­зо­ри на не­прав­ду ко­ја се на­но­си срп­ским ха­шким осу­ђе­ни­ци­ма. Си­гур­но је ви­де­ла ле­де­ни по­глед по­не­ких чла­но­ва Са­ве­та без­бед­но­сти, мо­жда и иро­ни­чан осмех по­не­ких, зна­ла је ко­ли­ко је ње­на бор­ба за успех ми­ни­мал­на, ипак ње­но хра­бро уче­шће и го­вор су на­да да Ср­би­ја ни­је за­бо­ра­ви­ла сво­је гра­ђа­не ко­ји су не­за­слу­же­но, а де­лом и кри­ви­цом соп­стве­не др­жа­ве, без ње­не за­шти­те.

За­то ода­јем ве­ли­ко при­зна­ње на­шој ми­ни­стар­ки за хра­брост и бор­бу за прав­ду за на­ше гра­ђа­не.

Др Зла­та Лон­чар Ћет­ко­вић