Дру­га стра­на бе­лог гра­да

На при­ме­ру јед­ног на­пу­ште­ног и за­пу­ште­ног гра­ди­ли­шта у цен­тру Бе­о­гра­да же­лим да ука­жем на про­бле­ме ве­ћег бро­ја ова­квих ру­жних и за­пу­ште­них гра­ђе­вин­ских пар­це­ла и ру­и­ни­ра­них обје­ка­та у на­шем глав­ном гра­ду. То су углав­ном про­сто­ри и објек­ти о ко­ји­ма се ма­ло или ни­ма­ло не во­ди ра­чу­на. Има и уру­ше­них обје­ка­та на чи­јим тру­лим кро­во­ви­ма ра­сте ки­се­ло др­ве­ће, док су на њи­хо­ве про­зо­ре и вра­та за­ку­ца­не са­мо обич­не да­ске.

Та­кав за­по­че­ти и на­пу­ште­ни гра­ђе­вин­ски про­стор на­ла­зи се и у Ули­ци кне­за Ми­ло­ша од бро­ја 28 до бро­ја 38. Сме­штен је из­ме­ђу обли­жње згра­де Ми­ни­стар­ства ино­стра­них по­сло­ва и згра­де ам­ба­са­де Пољ­ске.

На том про­сто­ру, ко­ји је до ули­це дуг око 30 ме­та­ра и бар исто то­ли­ко ме­та­ра се спу­шта пре­ма су­сед­ним објек­ти­ма с до­ње стра­не, не­ка­да се на­ла­зио ле­по уре­ђе­ни деч­ји парк. То је био ве­ли­ки трав­на­ти про­стор с клу­па­ма за се­де­ње, ра­зним деч­јим спра­ва­ма за игру и укра­сним и плод­ним др­ве­ћем. Пра­ви рај за де­цу и од­ра­сле ко­ји су их ту до­во­ди­ли да се игра­ју.

Ме­ђу­тим, пре не­ких 30 го­ди­на ту је за­по­че­та из­град­ња јав­не га­ра­же на не­ко­ли­ко ни­воа, с под­зем­ним и над­зем­ни де­лом. Ми­слим да је на том про­јек­ту био ан­га­жо­ван Са­о­бра­ћај­ни ин­сти­тут ЦИП. На­кон уко­па­ва­ња ар­ми­ра­но­бе­тон­ских ши­по­ва по­ја­ви­ла се ве­ли­ка ко­ли­чи­на под­зем­них во­да, па је због тог не­ре­ши­вог про­бле­ма рад на овом објек­ту пре­ки­нут. Та­ко већ три­де­се­так го­ди­на сто­ји овај на­пу­ште­ни про­стор, до ули­це огра­ђен ар­ми­ра­ном мре­жом, ко­ји због свог из­гле­да иза­зи­ва не­ла­год­ност. На огра­ду до ули­це не­ки љу­ди ста­вља­ју раз­не ре­клам­не па­ное. По­што су не­ки од њих ди­мен­зи­ја и до че­ти­ри пу­та два ме­тра и на­пра­вље­ни су од твр­ђег пла­стич­ног ма­те­ри­ја­ла, но­ћу до­ла­зе не­по­зна­те осо­бе, ски­да­ју их и од­но­се за не­ке сво­је по­тре­бе. Због то­га је и та им­про­ви­зо­ва­на огра­да при­лич­но не­у­ре­ђе­на. Ка­ква је да­ља суд­би­на ове на­пу­ште­не ру­пе жи­те­љи то­га де­ла гра­да не зна­ју.

На­мер­но сам за при­мер на­пу­ште­них и не­у­ре­ђе­них град­ских про­сто­ра узео овај у Кне­за Ми­ло­ша из­ме­ђу бро­је­ва 28 и 38 јер се на­ла­зи у ве­о­ма ва­жном де­лу цен­тра гра­да, ку­да про­ла­зе пу­те­ви за све че­ти­ри стра­не све­та и где су сме­ште­не све ва­жни­је др­жав­не и град­ске ин­сти­ту­ци­је. По­чев­ши од згра­да На­род­не скуп­шти­не, Глав­не по­ште, Пред­сед­ни­штва Ре­пу­бли­ке Ср­би­је, Вла­де Ре­пу­бли­ке Ср­би­је, ми­ни­стар­ста­ва за ино­стра­не по­сло­ве и од­бра­ну, пре­ко ам­ба­са­да ви­ше зе­ма­ља, до Кли­нич­ког цен­тра Ср­би­је, же­ле­знич­ке ста­ни­це Про­коп, згра­де оп­шти­не Сав­ски ве­нац... У не­по­сред­ној бли­зи­ни на­ла­зи се и но­во­и­згра­ђе­ни ком­плекс Бе­о­град на во­ди.

С об­зи­ром на то да у Бе­о­гра­ду има мно­го ова­квих на­пу­ште­них и за­пу­ште­них про­сто­ра и обје­ка­та и да су они ру­гло гра­да пред­ла­жем да над­ле­жни ре­пу­блич­ки и град­ски ор­га­ни од­мах пре­ду­зму све нео­п­ход­не ме­ре да се на­пра­ве спи­ско­ви свих ова­квих про­сто­ра, да се утвр­де њи­хо­ви вла­сни­ци, опис ста­ња ових про­сто­ра и ме­ре ко­је тре­ба пред­у­зе­ти да се до­ве­ду у при­стој­но ста­ње, док се за њих не про­на­ђе ко­нач­но ре­ше­ње. Тре­ба до­да­ти и пла­но­ве ко­ји се ра­де за уре­ђе­ње мно­гих фа­са­да на згра­да­ма и ас­фал­ти­ра­ње и уре­ђе­ње са­о­бра­ћај­ни­ца у гра­ду.

Ујед­но пред­ла­жем да се при­ли­ком ре­ша­ва­ња суд­би­не ових за­пу­ште­них про­сто­ра ко­ри­сте и не­ка ве­о­ма до­бра стра­на ис­ку­ства. У ра­зним гра­до­ви­ма у ино­стран­ству по­сто­је над­ле­жне слу­жбе ко­је кон­тро­ли­шу уре­ђе­ност сва­ког де­ла гра­да и ако на­и­ђу на за­пу­ште­ни про­стор од­мах да­ју на­лог да се тај про­стор уре­ди, а ра­чун се ис­по­ста­вља вла­сни­ку про­сто­ра, ко­ји тај тро­шак мо­ра од­мах и да пла­ти. При­ста­ли­ца сам ова­квог ре­ша­ва­ња про­бле­ма и ми­слим да би и на­ши над­ле­жни ор­га­ни тре­ба­ло да га раз­мо­тре и при­хва­те.

Ми­слим да би на­ве­де­не ме­ре умно­го­ме до­при­не­ле да наш глав­ни град бу­де и ствар­но и бео и град.

Ми­лан При­бић,

Бе­о­град