Па­зи­те где се­да­те у аутобусима ГСП-а

Не­дав­но сам до­жи­ве­ла не­при­јат­ност у во­зи­лу ГСП-а. На­и­ме, ушла сам с при­ја­те­љи­цом у ауто­бус на Зе­ле­ном вен­цу. Об­ра­до­вах се што смо про­на­шле два ме­ста па ће­мо мо­ћи да се­ди­мо јед­на по­ред дру­ге. Али сре­ћа је крат­ко по­тра­ја­ла. Тек што се спу­стих на се­ди­ште, ско­чих с ње­га схва­тив­ши да је – мо­кро. Оста­так пу­то­ва­ња про­ве­ла сам сто­је­ћи, мо­крих пан­та­ло­на. Срећ­на окол­ност је што сам по­шла ку­ћи па сам мо­гла да се пре­сву­чем. Кад сам се по­жа­ли­ла по­зна­ни­ку ис­при­чао ми је да је и он не­дав­но до­жи­вео исто, са­мо што се он упу­тио на по­сао па је био при­ну­ђен да се сна­ђе ка­ко би се осу­шио. А по­ми­њу­ћи сво­је ис­ку­ство, чу­ла сам још по­не­ко слич­но.

Ра­ни­је, док се­ди­шта у град­ском пре­во­зу ни­су би­ла та­па­ци­ра­на, би­ло је ла­ко при­ме­ти­ти кад су мо­кра (обич­но кад их ки­ша по­ква­си кроз отво­рен про­зор или кад не­ко од не­са­ве­сних пут­ни­ка крај се­бе спу­сти мо­кар ки­шо­бран), али са­да је то не­мо­гу­ће ви­де­ти. Мо­же са­мо да се осе­ти, а та­да је обич­но ка­сно.

Оста­је ми је­ди­но да упо­зо­рим пут­ни­ке да при­па­зе где се­да­ју, али и да апе­лу­јем да не ста­вља­ју на се­ди­ште до се­бе мо­кре ки­шо­бра­не и да за­тва­ра­ју про­зо­ре кад па­да ки­ша. Да­ни су све хлад­ни­ји, за­ми­сли­те да до­жи­ви­те исто што и ја, а да не­ма­те мо­гућ­ност да се пре­сву­че­те то­ком це­лог да­на.

А над­ле­жни­ма по­ста­вљам пи­та­ње: Иако су та­па­ци­ра­на се­ди­шта удоб­ни­ја, да ли су за­и­ста нео­п­ход­на и прак­тич­на у во­зи­ли­ма град­ског пре­во­за?

Ми­ли­ца Илић,

Бе­о­град