Тајна арбитража о „афери сателит”

Одлуком кривичног ванпретресног већа Окружног суда у Београду да одбије захтев тужилаштва да се против некадашњег министра одбране СЦГ Првослава Давинића покрене истрага због сумње да је злоупотребио службени положај у вези са закупом шпијунског сателита за надгледање административне границе са Косовом и Метохијом, стављена је, бар у првом степену, тачка на један део афере „Сателит”.

У другом делу, међутим, та афера још није у потпуности окончана, с обзиром на то да је у Лондону управо у току арбитража између израелске фирме „Имиџсет интернешенел” и државе Србије, покренута на захтев компаније из Израела, а која би Србију, у најгорем случају, могла да кошта неколико десетина милиона долара. О целом случају је, међутим, било готово немогуће добити званичне информације, будући да се, како тврди један од саговорника „Политике” упознатих са ситуацијом, који је желео да остане анониман, процес арбитраже у Влади Србије третира као тајна.

У досадашњем процесу арбитраже, иначе, према сазнањима „Политике”, саслушани су сведоци које су предложиле обе стране. У корист државе Србије сведочили су, како каже наш извор, директор фирме „Југоимпорт СДПР” Стеван Никчевић, некадашњи генерални секретар Савета министара СЦГ Игор Јовичић, један пуковник из Управе за набавке Министарства одбране и београдски адвокат Владимир Ђерић, који је говорио о правном аспекту целе приче. Шеф тима који брани интересе Београда је, иначе, републички јавни правобранилац Милан Марковић.

Он нам је, међутим, јуче, када смо га позвали само кратко рекао да је на суђењу у Лондону и да не може да говори о том случају.

Истовремено, „Имиџсет интернешенел” позвао је као директора маркетинга ове компаније Ноам Зафрир, али и професора београдског Правног факултета Стевана Лилића. Лилић, међутим, јуче није одговарао на наше телефонске позиве и поруке.

Да подсетимо, компанија из Тел Авива покренула је арбитражу након што је Србија одбила да плати и један једини цент од 45 милиона долара, колико би, према папиру који је Првослав Давинић, као министар одбране Србије и Црне Горе, потписао са Израелцима у Паризу 4. јуна 2005. године, коштао закуп сателита. Власти у Београду, наиме, оцениле су да Давинић није имао овлашћења Савета министара СЦГ да такав уговор склопи, те да самим тим он није валидан. Због тога је, иначе, под сумњом да је злоупотребио службени положај, и затражена истрага против Давинића, али је прошле среде у Окружном суду утврђено да не постоји сумња да је он извршио дело за које се терети и да нема места за спровођење истраге.

Како за „Политику” каже саговорник упућен у досадашњи процес арбитраже, који је желео да остане анониман, један од аргумената који је Београд изнео у Лондону је и тај да Савет министара СЦГ никада није одлучио да се уђе у посао не само са поменутом израелском компанијом већ ни са једном другом фирмом у вези са набавком сателита.

– Савет министара донео је начелну одлуку стратешког карактера да се уђе у поступак процене да ли је сателит уопште неопходан. Тај поступак, који је требало да спроведе надлежно министарство, морао би да поштује све прописе и процене у вези са техничким карактеристикама, процесом набавке, али и ситуацију у окружењу. У овом случају, то је било Министарство одбране, а поступак би, у крајњем случају, могао да доведе и до закључка да се, заправо, и не иде на закуп сателита – објашњава наш саговорник.

Колико би могао да траје само процес арбитраже није могуће проценити, као што је немогуће предвидети и њен исход.

Сигурно је само да би у случају да Србија изгуби спор, држава била дужна да „Имиџсет интернешенелу” исплати тих 45 милиона долара, увећано за камате, која се дневно увећава, како је „Политика” још пре две године писала, за око 7.500 евра.

Наиме, адвокати британске фирме „СЈ Бервин”, која заступа израелску компанију, још 20. фебруара 2006. године упутили су писмо Министарству одбране Србије и Црне Горе у којем су указали на чињеницу да се, према одредбама уговора, на прву рату од 4,6 милиона евра, за коју сматрају да је требало да буде плаћена још 4. новембра 2005 године, обрачунава затезна камата која на годишњем нивоу износи 5,7 процената, што износи 732 евра дневно. У том писму се, такође, наводи и да од 18. фебруара 2006. године тече камата и на преостали износ од 40,2 милиона евра. Каматна стопа на годишњем нивоу износи 6,08 одсто, што у преводу значи 6.718 евра дневно.
А како би Израелци сасвим сигурно тражили и надокнаду штете, цела сума могла би да буде много већа. Крајем 2006. године Млађан Динкић, тадашњи министар финансија, оценио је за „Политику” да би тај износ могао да буде и дуплиран.

Питање је, такође, и како ће одлука кривичног ванрасправног већа Окружног суда у Београду да против Давинића не буде покренута истрага утицати на даљи ток арбитраже, односно да ли би то могло да се протумачи као да је и у српском правосуђу оцењено да је бивши министар одбране имао овлашћење да потписује такав уговор.

Цео случај изашао је у јавност у другој половини 2005. године, након што је председнику Србије Борису Тадићу, током његове посете Израелу, предочено постојање спорног уговора који је потписао Давинић, као и захтев да се компанији из Тел Авива исплати уговорена сума. Најоштрије је тадашњег министра одбране, међутим, нападао тадашњи министар финансија, али и Давинићев партијски шеф у Г17 плус Млађан Динкић.

Давинић је, међутим, почетком септембра 2005. године, непосредно пре него што је поднео оставку на место министра, оптужио Динкића да је један од разлога хајке на њега то што се успротивио Динкићевом покушају да у Министарство одбране доведе свог човека који је требало да контролише финансије, буџет и имовину војске. Давинићев заменик Вукашин Мараш рекао је тада да је Динкићев човек требало да буде Александар Радовић, некадашњи директор Пореске управе.
И сам лидер Г17 плус, додуше, петнаестак дана пре тога изјавио је да није тајна да није задовољан радом министра Давинића, „да многе финансијске ствари у војсци и даље одређују Црногорци” и да ће ојачати министарство са петнаестак људи, међу којима ће бити и Александар Радовић, као Давинићев заменик, задужен за финансијско пословање.

Марко Р. Петровић