Из Фатаха на чело Савеза комуниста БиХ

Веровали или не, последњи први човек комунистичке власти у БиХ Нијаз Дураковић боравио је као студент на војној обуци у кампу палестинског Фатаха у Сирији. Овај податак, који открива Сенад Авдић, глодур „Слободне Босне” (20. новембар), у тексту „Неиспричана прича”, млађим генерацијама можда и не изгледа толико бизаран, али старијим, у које спада и Авдић, познато је кроз какве су ригорозне безбедносне контроле морално-политичке подобности рутински пролазили и нижи кадрови режима. Аутор, међутим, нигде не поставља питање како је било могуће да човек са таквом биографијом постане председник ЦКСК БиХ. 
Авдић почиње готово драмски: „’Када сам ја као добровољац ишао у Палестину…’ Овако је пре шест година, гостујући на ТВ Фејс Русмир Махмутћехајић започео реченицу, коју није завршио.” „Нијаз Дураковић је, за разлику од свог сапутника и пријатеља Русмира знао у кафани да открије понеки детаљ из свог боравка у кампу Фатаха, војног крила ПЛО: ’Обука се вршила у кампу у Јордану, била је интензивна, строга, спартанска и трајала 10 недеља.’” 
Авдићева „прича” јесте „неиспричана”, али јесте препричавана у Сарајеву међу боље обавештеним и изван ужег круга надлежних, али је „ужи круг” дисциплиновано прикривао причу, па је остала у строгој конспирацији. За „шири круг” прича је била само претпоставка, нагађање, сумња да у њој има и истине. Звучала је невероватно јер је у то време идеолошко-политичке строгоће у Босни, и при регрутацији за служење редовног војног рока у ЈНА за ШРО вишеструко проверавано чак и то да ли су и стричеви и ујаци боравили у иностранству. А било је и ризично јер се Нијаз већ био попео у хијерархији компартијске власти БиХ и био интегрисан у номенклатуру недодирљивих. Али, ево, професионално добро обавештени новинар овим текстом је потврдио. 

Међутим, новинар Авдић је „неиспричану причу” сместио у релативизујући локални и глобални контекст, па и контекст пријатељства који је једна пустоловина политички удаљила. Мустафа Голубић, његов живот и легенда о њему (револуционар, илегалац, оперативац Коминтерне и авантуриста сл), родом из Стоца у Херцеговини, био је инспирација више генерација столачких младића и сарајевских студената Русмира и Нијаза. Такође, то је било време Титове несврстане политике када је СФРЈ успоставила присне односе са многим арапским, што значи муслиманским земљама, укључивши и Палестину и званично стала на њихову страну у честим неравноправним сукобима са Израелом.  
Елем, ако узмемо у обзир фасцинацију Мујком Голубићем у комбинацији са верношћу Титовој несврстаности, испада готово нормално да су двојица Сточана кренула у, Американци би рекли, „терористички камп за обуку” у Палестину, односно Сирију. 
Русмирова даља каријера по повратку из Сирије наставила се очекивано исламском стазом: сарадња са људима блиским ИВЗ-у, писање за „Препород” и слушање предавања Хусеина Ђозе, пријатељство и сарадња са А. Изебеговићем и, најзад, висока позиција у првој плуралистичкој влади –потпредседник и министар за наменску индустрију. А у међувремену надзор СДБ, чести информативни разговори, одузимање пасоша, „док је његов пријатељ Дураковић прошао много боље”, пише Авдић. И, заиста „боље” толико да је постао број један у једнопартијској власти у БиХ. Зашто и како толико боље, упркос истој политичкој флеки, као и податку да је и он сарађивао у гласилу ИВЗ „Препород” и похађао Ђозине хутбе петком у подне у Беговој џамији? Авдић то питање не отвара, него само констатује да се полако успињао по компартијској вертикали од општинског, Градског и Централног комитета, до највише етаже – председника ЦК СК БиХ. 
Ипак, поставља се логично питање зашто други завичајци Мујке Голубића нису отишли у камп за војну обуку Фатаха. Напротив, није их било у више послератних генерација Сточана, међу којима је било више политички ангажованих интелектуалаца, попут Есада Ћимића, Алије Исаковића, Шаћира Филандре. Јесу се сви они бавили верским и националним темама муслимана/Муслимана/Бошњака, али у оквиру БиХ и без оружја. Но, ко зна, можда се једног дана открије да је у оквиру Ал Каиде, Нусре, ИСИЛ-а формирана Столачка панисламска бригада. 
Питање је, такође, зашто су Нијаз и Русмир тако ревносно крили не само ту епизоду из биографије него су прекинули и међусобне контакте, иако, како наглашава Авдић, „никад један о другом нису ништа ружно рекли”. Ако је тинејџерска пустоловина инспирисана Мујкином биографијом и, како пише Авдић, више личила на интербригадисте у Шпанском грађанском рату против Франковог фашизма него на исламски тероризам, зашто се то онда крило. Нијазу би то била референца: „палестински борац” као некад код ветерана комунистичког покрета: „шпански борац”. А ваљало би и Русмиру код његових. 
Најзад, када су се 1972 запутили на Блиски исток, Русмир и Нијаз нису били тинејџери понесени Мујкиним пустоловинама, него студенти ЕТФ и ФПН и, како подвлачи аутор Авдић, „интелигентни, образовани и амбициозни” одрасли људи, који су знали шта раде. Затим, ко им је организовао и финансирао одлазак и повратак на далек пут у време кад није било лоукост компанија. Авдић нагађа да су то „могли да буду кругови око ИВЗ и ’Препорода’ или из богате муслиманске емиграције”. При том му, занимљиво, не паде на памет да је то могао да буде и неко од домаћих режимских промотора несврстаног зближавања са муслиманским земљама. Или, рецимо, да су обе стране у координацији поделиле трошкове. 
Авдић тако спомиње да је Нијаза за време служења војног рока у Београду у касарни посетио Џемал Биједић, председник савезне владе, коме је Тито дао предност да би као Муслиман, обезбедио што веће поверење несврстаних пријатеља СФРЈ. За Авдића то је догађај који показује да је 70-их година прошлог века Нијаз био фаворит водећих БиХ функционера. 
Да ли је Нијаз Дураковић био само човек континуитета између социјализма и исламизма, транзициони политичар који је изјавом да га „гуши мирис тамјана” хтео да одбије Србе и привуче Муслимане у реформисани СКБиХ. Док је Русмир Махмутћехајић, први читалац и приватни рецензент Исламске декларације, и тиме муштерија за суђење на Сарајевском процесу, волшебно измештен на Универзитет у Осијеку да би био сачуван као алтернатива политички недораслом Алији. Како год, Нијаз и Русмир су на Првом бошњачком сабору који су организовали Муслимани, били поново на истом месту. Нијаз је писао књигу „Проклетство муслимана”, а Русмир разрађивао тезу Мухамеда Филиповића о томе да је „Андрић нанео више штете Босни него све окупаторске војске заједно”. 
Али пошто су Ал Каида и све остале фракције исламског тероризма биле америчка креација, испада да су обојица – један директно, други индиректно, имали исту прекоморску задњу пошту. Сем самих вођа који су добијали поверљиве инструкције од задње поште, остали активисти оружаног џихада из реда Ал Каиде, Нусре, ИСИЛ-а и других фракција исламског тероризма, веровали да гину убијајући невернике у славу алахову (Алаху екбер), или пак за Титову несврстану политику, били амерички „корисни идиоти”. Када је Изетбеговић на Бошњачком сабору убеђивао окупљену муслиманску елиту да прихвати дејтонски концепт територијално-етничке поделе БиХ у припреми, Нијаз је рекао: „Ако је сада поделимо, никада је нећемо саставити”. Русмир је пак другом приликом објаснио „транстериторијалну димензију бошњаштва”. Што му дође на исто. 
Нијаз Дураковић преминуо је 2011, дову му је у Царевој џамији читао реис-улема са пет хоџа, а Русмир и после пола века ћути о њиховој загонетној обуци у сиријском кампу Фатаха. „О томе, заправо, не постоји нигде материјални траг, осим евентуално у дубоким архивима тајних служби, валидан доказ”, пише Авдић, па закључујемо да је по њему можда све измишљено. Није пак измишљен завршни вапај Авдићевог текста за „временима када се солидарност са угроженом Палестином исказивала на конкретнији, пожртвованији и несебичнији начин него данас”. Елем, Авдићева поука младим Босанцима је да за примером Нијаза и Русмира крену на узаврели Блиски исток и да се после ратне обуке врате на чело јединствене БиХ на здруженој изборној листи СДА и СДП. Дакако, не без амина амбасаде САД.

*Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа