Бретонов манифест у српском надреализму

У години у којој се обележава сто година од објављивања Бретоновог првог манифеста (1924), наметнуло се и разматрање његовог присуства у делима београдских надреалиста. То је била тема предавања „Бретонов манифест у српском надреализму” које је професорка Јелена Новаковић одржала 7. децембра у Музеју савремене уметности у Београду у оквиру пројекта „Активитет: сто година надреализма”, у коме учествују и Музеј савремене уметности и Институт за књижевност и језик.

Прожета модерним духом за време свога боравка у Француској, група српских писаца (М. Ристић, Д. Матић, К. Поповић, О. Давичо, М. Дединац, Ђ. Костић) жели да створи „нешто авангардно, као Бретон”, али на свом, српском језику. Међу публикацијама које стижу из Париза, налази се и први Бретонов манифест који садржи основна поетичка начела надреалистичког покрета, заснована на оспоравању логике и рехабилитацији ирационалног. То подстиче Ристића да у „Сведочанствима” објави текст „Надреализам”.

У првом манифесту Бретон одређује надреализам постављајући га на два темеља: психички аутоматизам и оспоравање прихваћене стварности. То су и главни правци којима се кретало предавање професорке Јелене Новаковић. Психички аутоматизам, схваћен као стваралачко начело, разматран је у његовом вербалном виду који представљају аутоматски текстови француских и српских надреалиста, а затим и у њиховим визуелним творевинама којима су се бавили и српски истраживачи. Сва та дела изражавају одбацивање рационалне представе о свету, а тиме и прихваћеног појма стварности који искључује све оно што се не може спознати разумом.

„Све што омета пуно изражавање човека сажето је у ономе што се бесправно назива ’стварност’, што је свет објашњен формалистичком логиком” , читамо у „Нацрту за једну феноменологију ирационалног” Коче Поповића и Марка Ристића (1931). Стварност, дакле, није само оно што је доступно рационалној перцепцији, него обухвата и свет маште и сна, што је Бретон означио уводећи појам „надстварности” , схваћене као извесна врста апсолутне стварности у којој се укидају антиномије рационалног ума.

Кроз разматрање одјека Бретоновог манифеста у српском надреализму, оцртавају се заједничке теме које повезују две надреалистичке групе у њиховом кретању од експериментисања са ирационалним до друштвене акције, односно типолошко јединство српског и француског надреализма, чија се еволуција, и поред неких разлика, одвијала паралелно. Оцртава се и значајан допринос српских аутора надреалистичкој теорији и пракси и оно по чему су они превазишли своје узоре (теорија жеље, теорија хумора, тематизација ноћи). У тај допринос, како нас је још једном подсетила професорка Новаковић, пружа нам јасан увид и изложба у Музеју савремене уметности „Активитет: сто година надреализма” , један од несумњиво најзначајнијих културних догађаја у Београду у последње време, а на нивоу индивидуалних радова одлично опремљена тројезична књига угледне историчарке уметности и професорке Миланке Тодић „Немогуће. Уметност надреализма” коју је 2002. године објавио Музеј примењене уметности.