Каква је будућност међународних односа

У свом тексту „Русија, Украјина, САД и ’расплет’”, објављеном 10. децембра у рубрици Међу нама, др Душан Николиш сврсисходно заговара „организовање европског мировног безбедносног конгреса”. Међутим, сматрам да је то превише оптимистична могућност.

Наиме, еволуцију историје међународних односа одређивали су уговори постигнути на важним међународним скуповима након одлучујућих сукоба. Вестфалијским миром из 1648. године (окончан најкрвавији рат у историји Европе – Тридесетогодишњи верски рат), који је установио начела која ће бити на снази у наредним вековима, почео је да се развија модерни систем држава и пракса мултилатералног дипломатског дијалога. Означио је промену политичког поретка у Европи: дошло је до појаве система независних држава које су све више прихватале политички ауторитет уместо религиозног и њиме су засновани концепти независности и суверенитета. Уговорима из Утрехта из 1713. окончан је Рат за шпанско наслеђе, одређене границе у Западној Европи и установљен период стабилности до 1789, када је почело кратко, бурно и важно раздобље до окончања Наполеоновог ремоделовања. Након његовог пораза, европске силе окупиле су се 1815. на Бечком конгресу и од тада је европски поредак еволуирао ка европском међународном друштву под хегемонистичком контролом В. Британије, Аустрије, Пруске, Француске и Русије (од 1815. до 1902. постојала је равнотежа моћи у најдужем и најстабилнијем међународном систему – Кисинџер), што се поклопило с пакс британика – промотер економског либерализма (1776–1914). Од тада се то друштво проширило као мрежа интеракција у ефективни систем доминације над светом (колонијализам).

После Великог рата Версајским уговором из 1919. у међуратном периоду је установљен систем колективне безбедности оличен у Друштву народа, које није добро функционисало због неучествовања САД, изолованости СССР, агресивног ревизионизма Немачке, Јапана и Италије и општег недостатка политичке воље чланица да се уздржавају од кршења уговора, да примене колективну употребу силе и укорењен је период нестабилности и нетрпељивости уз пораст националних егоизама. То је био други трагични тридесетогодишњи рат (1914–1945), обележен опадањем европске надмоћности и успоном САД.

На потпуно новој међународној сцени после Другог светског рата 1945. је основана ОУН, заснована на примату реализма над идеализмом Друштва народа и систему колективне безбедности, преобликујући светски поредак. Повеља ОУН је означила крај доминације европских сила, а у свету је превладао идеолошки базиран хладни рат (1945–1991) заснован на биполарној равнотежи снага, намерно окончан без формалног аранжмана (што се показало као велика намерна грешка) и наступио је пакс американа (САД су постале једина суперсила), што се донекле изменило последње деценије. Од тада се међународна заједница, у потрази за одговарајућим модусом вивенди, налази у конституисању ad infinitum и карактерише је стање без кохерентног поретка, чему државе морају непрекидно да се прилагођавају јер омогућава различите комбинације (углавном неприхватљиве за већину) у нашем периоду неизвесности. САД (превасходно вестфалијанска држава) нису биле у стању да саме структуирају нови међународни поредак оклевајући да преузму такву одговорност, што их је оријентисало на Г-7, с циљем да та утицајна група буде нови креатор поретка – што није успело. Постојећа архитектура међународних институција је остатак преокупација и односа из средине 20. века и изван је актуелних нових изазова, од тероризма и нуклеарне пролиферације до финансијске нестабилности, глобалног отопљавања, енергетских проблема и појаве нових растућих сила. Такође је неопходна реформа Савета безбедности ОУН на репрезентативној основи. Свет се налази на прекретници – биполарни период је окончан, а мултиполарни је и даље у стању дефинисања.

Сведоци смо данашње губитне комбинације: сукоби у Украјини и Палестини, уз отворено питање у Сирији, само су учврстили слабости садашњих лидера да озбиљно схвате како треба да функционише међународни систем и трајније примењују постојећа правила; НАТО и даље све чешће поступа супротно свом називу (Северноатлантски пакт шири се на исток Европе и у Азију); ОУН још једанпут показује своје слабости као током деведесетих (грађански рат у СФРЈ, безочна агресија НАТО-а на СРЈ, неспречавање геноцида у Руанди), због чега је неопходно њено организационо и функционално мењање.

Пошто актуелна прегањања зарад очувања или добијања лидерства не доприносе стабилнијем међународном поретку, може се закључити да су наши претходници били и паметнији и мудрији од оних након Великог рата до данас. Очит пример кратковидости, неувиђавности и себичности је Минхенски споразум из 1938. којим је, повлађујући Хитлеру, „поклоњена” Чехословачка и утрт пут ка даљој агресији. Може се констатовати да су лидери и стручњаци међународних односа у свету последњих 50 година (после КЕБС-а у Хелсинкију 1975) много пута избегавали одржавање неког важног скупа на врху ради разматрања и доношења релевантних одлука којих су дужни да се придржавају. Нажалост, епитете незрели и они који раде „испод жита”, којима се не може превише веровати у време скоро потпуне глобалне информатичке повезаности – у томе им у много чему иду наруку и тзв. друштвене мреже – тешко је скинути и постати обзирнији и моралнији када су измишљене постистина, тзв. лажне вести и сл. А смер у којем се крећу међународни односи не улива ни оптимизам ни поверење.

Да ли ће нас вештачка интелигенција (којој срљамо) опаметити (и овладати) на позитиван начин или онај други – нежељени?

Др Драган С. Вујновић,
каријерни дипломата у пензији, Београд