Купила сам мужа на пијаци

Колико народа толико и култура. Оно што је некоме необично другоме може бити сасвим уобичајено. Тако је у данашње, модерно доба у Европи нормално да људи сами себи бирају животног партнера. С друге стране света, у Кини, није чудно када жена изговори: “Купила сам мужа на пијаци.” Наиме, родитељи неудатих девојака и неожењених момака окупљају се како би „трговали својом децом” на ‒ брачним пијацама.

Најпознатија пијаца бракова одржава у Пиплс Парку у Шангају сваке суботе и недеље од 12 до 17 часова. Родитељи нуде информације о својој деци, а потражују партнере за њих. Критеријуми могу бити засновани на старости, висини, послу, приходу, образовању, породичним вредностима, кинеском хороскопском знаку... Родитељи усвајају низ стратегија да пласирају своју децу на тржиште, као што је добра услуга са купцима и вештине преговарања, пажљиво дизајнирање постера и добро облачење како би се означило добро васпитање.

Према кинеским медијима, последњих година продавци су обично сениори рођени педесетих и шездесетих година прошлог века који оглашавају своју невенчану децу рођену седамдесетих, осамдесетих или деведесетих. Већина оваквих тговаца излази на пијаце бракова без дозволе своје деце.

Најбитније информације испишу се на парчету папира који се затим качи на дугачке конце, папирне кесе закачене за дрвеће, залепљене на кишобране или положене на земљу. Као прави искусни трговци, родитељи затим шетају около и ћаскају са другима, трудећи се да пронађу неког ко би испунио очекивања.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Antoine Martin (@antoinemartiin)

Зоне проводаџисања

Постоје две главне зоне ‒ слободна зона и зона аматерског проводаџисања. Слободна зона је место где забринути родитељи траже потенцијалне партнере за своје синове или ћерке или чак за себе. У оквиру ове зоне постоји много подзона. Неке су подељене по години рођења, друге укључују прекоокеанску зону, зону „Нови Шангај”, зону разведених, религиозне зону и регионалне зоне. У зони проводаџија аматера, професионалне или добровољне проводаџије деле листе потенцијалних кандидата посетиоцима. Због вишка жена на овом необичном тржишту, професионалне проводаџије консултацију за жене наплаћују, а раде без накнаде за мушкарце. Ипак, кинески медији упозоравају да су многи од њих преваранти који нестају након што добију хонораре.

Како је све почело?

Прво организовано тржиште бракова појавило се 2004. године у парку Лонгтан у Пекингу. Пензионери који су посећивали парк ради јутарњих вежби открили су у разговору да многи од њих имају невенчану децу у средњим до касним двадесетим. Тако су почели да организују догађаје за проводаџисање на којима су износили информације о својој деци и тражили потенцијалне парове. Од тада, паркови у већим градовима као што су Хангџоу, Шангај, Шенжен, Тјенђин и Вухан постали су незванична места за брачне пијаце.

Оно што им је заједничко јесу неке сличне карактеристике. Прво, однос полова фаворизује мушкарце, упркос демографском вишку мушкараца у Кини, а већина учесника на тржиштима су младе, факултетски образоване жене које раде професионалне послове и одрасле су у Шангају. Иако не постоје формални услови, одређене особине се сматрају пожељнима. За жене се траже млађи узраст, привлачан физички изглед, добро образовање и послушни темперамент. За мушкарце је важно да имају виши ниво образовања, добру каријеру и висока примања, а очекује се и да поседују стан и аутомобил.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Sherrill Ann (@thereshergoes)

Мотивације родитеља

У Шангају се спроведено етнографско истраживање како би се проучиле мотивације родитеља. Парадоксално, оно има ниску стопу успеха и већина признаје да је мало вероватно да ће наћи пар за дете, али се редовно тамо враћа. Једна студија је објаснила да тржиште реагује на колективне стрепње кинеског друштва, посебно оних рођених педесетих и шездесетих, то јест родитеља генерације која је одрасла као прогнана омладина. Такође, родитељи су забринути за финансијску стабилност своје деце у брзом, скупом, урбаном центру као што је Шангај, посебно без снажног система социјалне заштите који обезбеђује смештај и сигурност. Затим, шангајско тржиште брака се супротставља друштвеним анксиозностима које проистичу из маркетизације и комодификације, а друге мотивације укључују нагласак на хомогамији и скептицизам у погледу способности њиховог детета да пронађе одговарајућег партнера.