Живот и тамо и овде

Учешће на 39 фестивала и 22 освојене награде квалификују дебитантски дугометражни играни филм „78 дана” за најуспешнији српски филм у овој години. Његова ауторка је сценаристкиња, редитељка и директор фотографије Емилија Гашић (1991), која је после дипломирања на Академији уметности у Београду завршила и мастер студије на Њујоршком универзитету и Тиш школи уметности и од тада живи и ради на релацији Србија–Њујорк.

Емилија је до сада била позната и као творац врло добрих кратких филмова међу којима су и награђивани „Вртлог” и „Чекање”, а дугометражни првенац настао је инспирисан њеним породичним снимцима из деведесетих година прошлог века током бомбардовања тадашње Југославије када је ауторка имала осам година.

– Неких десет година сам размишљала о тим снимцима и идеји да цео филм буде као једна видео-касета. Било ми је јако важно да направим нешто што је можда и мени фалило током детињства, а то је филм о сестрама у малом месту, попут оног где сам одрасла (Врњачка Бања), и са тим ликовима који смо сви ми – каже Емилија задовољна што је инострана публика, због аутентичности, углавном мислила да је у питању документарац.

– Мени је то велики комплимент, јер смо се трудили да све буде аутентично, од костима, преко локација, до акцената – каже она не кријући да су је дирнуле реакције људи из земаља што су такође биле погођене ратом и кризом, попут момка који јој је после филма рекао да је његово детињство у Анголи било идентично 2002. године.

Стварајући овакав филм Гашићева каже да је проживела више катарзи током рада.

– Током писања сам направила анонимни лексикон а попуњавали су га људи углавном моје генерације што су тад били деца и било ми је веома важно да читам њихова искуства. То ме је још више вратило у поменуто време и убедило да сам на правом путу, јер смо сви описивали идентичне ствари и догађаје. Мислим да ми је можда највећу катарзу донело то што сам дала глас детету које сам ја била у то време.

 А како стваралачки сада доживљава живот подељен на два континента?

– Што се тиче стваралаштва и разлика између Сједињених Држава и Србије, тренутно сам то себи поделила. Тамо углавном снимам и радим као директорка фотографије док у Србији пишем и режирам. Живела сам ипак у Србији 24 године пре него што сам се преселила у Њујорк и век осећам ово поднебље дубље и више, па ми је самим тим и лакше о томе да пишем. Али мислим да што дуже будем живела тамо, сигурно ћу у неком тренутку кренути и на то да се осврћем у свом раду. За сада себе видим између. И тамо и овде –  одговорила је Емилија Гашић која већ полако припрема нови пројекат.