Тамо где шина савије

Немоћна да се суочи са сопственим демонима популистичка власт их тражи на другој страни – међу студентима, грађанима, опозицијом, децом... Неспособна да погледа себе у зрцало, она преко својих медија и армије ботова таргетира, оптужује, клевеће, вређа све оне који протестима изражавају незадовољство њеном владавином. И уместо да своје капацитете усмери на реорганизовање сопственог понашања и методологије рада, што би био истински помак, она иде корак назад ка проблематичним довођењима у везу незадовољних грађана који протестују и моћних непријатеља изнутра и извана. На тај начин власт дугачком списку погрешних потеза које прави придодаје још један којим поистовећује грађане ове земље са марионетама и сарадницима наводних непријатеља који желе дестабилизацију Србије. Па ипак перспектива би се могла и обрнути – рецимо да је власт та која сарађује са унутрашњим и спољним факторима како би заједно с њима профитирала од експлоатације Србије. За грађане би такво понашање представљало истинску дестабилизацију државе и друштва, изузев за власт која би то називала стабилношћу. Да ли је у питању искључиво угао посматрања? Или је потребно знати како систем треба да функционише? За премијера се школе и факултети у блокади понашају као приватна предузећа, премда је реч о државним институцијама. За професоре, ђаке и студенте владајућа странка је приватизовала државу и блокирала њене институције, иако је држава заједница свих њених грађана. Ко је у праву? Терет доказивања је на плећима сваког савесног појединца који се придржава Устава и универзалних вредности.

Управо се маса савесних људи у недељу, 22. децембра, на Славији, придружила студентима у одавању почасти страдалима приликом несрећног пада надстрешнице на новосадској железничкој станици, као и цивилизованим захтевима које су студенти упутили власти. Проблем је међутим у томе што популистичка власт доживљава државу као приватан посед па сходно томе третира цивилизоване захтеве грађана као удар на властиту имовину. Суштина је у следећем – када се као грађани из оправданих разлога супротставите владајућој странци, она то представља као удар на државу, будући да странка и држава, према популистичкој матрици (наравно, посве погрешној), чине нераскидиво јединство, што се понајбоље види на конференцијама за штампу председника републике које наликују састанцима ужег партијског руководства. Оваква врста страначког феудализма могућа је једино у популистичким режимима, за које је такође карактеристично да деле грађане на подобне и неподобне, на њихове и наше. И посебно, да пребројавају савесне грађане који устају против несавесних потеза властодржаца. Као у недељу на Славији.

Савест нам тог дана није допустила да останемо код куће. Одшетали смо, моја животна сапутница и ја, руку подруку од Цвијићеве до Београдске и даље, до места „где шина савије”. Разуме се без осећаја да неко управља нашим поступцима – Ђилас, Курти, дубока држава... Волео бих када би и гласачи владајуће коалиције одлазили на биралишта с осећајем да сами управљају својим поступцима. Без рупа у савести и с кичмом која није од желеа. Уверени да нешто племенито чинимо за Србију, прикључили смо се протестној маси. Социјални психолог Роџер Браун назива је експресивном масом коју карактерише пружање подршке. Ми смо је пружили студентима – и као некадашњи студенти Универзитета у Београду и као садашњи професори. Подржали смо младе у њиховој жељи да живе у Србији којом ће уместо бахатости владати правичност. У којој ће на одговорне положаје долазити стручни и морални људи. Која никоме неће служити као рудник, депонија, лабораторија... Јер племенито је желети овако нешто. Пристојно је захтевати уређену државу?

Целокупно Платоново дело под називом „Држава” може се свести на питање шта је праведан живот и како изгледа идеално државно уређење. Но, овдашња власт попут Тразимаха вели да је правда оно што користи јачем, оно што нареди власт у сопственом интересу, а неправда све оно што крши закон такве власти. Студенти и грађани, међутим, попут Сократа веле да то није правда јер се и јака власт може преварити у схватању сопствених интереса. Уосталом, ниједна власт није непогрешива, али је зато свака дужна да доноси правичне законе које неће користити као оруђе за одбрану личних интереса. Због тога нас власт кроз Тразимаха „подучава” да онај ко отме државу није разбојник већ законодавац који одређује шта је праведно, а шта није. На то Сократ (студент, грађанин), одговара да се правда састоји у доброти и знању који су независни од поседовања власти. Другим речима, отимати државу од грађана није ни добро ни мудро поступање власти која тим истим грађанима треба да служи полажући им рачуне за своје поступке. Са овим ће се сложити сваки свестан и савестан противник тирјанства. Свако ко је у недељу у пола пет поподне застао и заћутао на Славији и околним улицама.

Да ли нас је било 28.000 или 29.000? Питате ли представнике власти било нас је таман толико да попунимо половину Звездиног стадиона. Из наше перспективе, међутим, деловало је да би се могле испунити бар две Маракане и још Партизанов стадион приде. Али узмимо чак и да су полицијски извештаји тачни. Да ли је мала ствар када 28.000 или 29.000 људи четврт сата у потпуној тишини стоји у центру града одајући пошту настрадалим сународницима? Не, то није мала ствар и далеко је важнија за здравље друштва од асфалтирања 20 или 30 километара пута. Није да пут није битан, али је духовно јединство људи знатно битније од материјалног и пролазног артефакта. То не може да разуме власт поседнута неолибералним духом, заогрнута корпоративним плаштом, са технократским начином резоновања и популистичким моделом владања. Никада и неће разумети. Јер власт тражи брз успех, неопадајући рејтинг, незаостајање на путу раста (корпорацијских профита) и стабилности (глобалног капитала). Она не схвата да је брзина непријатељ мишљења, а да је немање времена за размишљање предворје катастрофе. Дакле, потребно је с времена на време прикочити. Застати. Заћутати. Размислити.

Пробијамо се кроз масу након петнаестоминутне тишине. Студенти у рукама држе високо подигнуте пароле. „Копаћемо ал’ по папирима!” „Немој да ми лажеш бабу!” „Тужилаштво ћути, студенти су љути!”... Звижде у пиштаљке. Одрасли такође. Деца у пратњи родитеља, огрнута државном заставом, трубе у „вувузеле”. Стварају буку која ће у становима околних зграда разбудити део успаваног грађанства склоног забораву. „Немојте дрхтати као да је свет хладна и празна соба, не затајите своје душе никад, јер дивно је и неразумљиво ускрсавање истина”, вели Андрић.

Београд не спава, а власт је у шкрипцу. Скраћује полугодиште, ублажава реторику. Нада се да ће празници помести протесте и гурнути студенте и грађане у ушушкани заборав. Стиче се утисак да не рачуна на могућност да Србија овога пута неће заборавити.

Социолог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа