У мрачном тунелу кризе постојања

Необична и аутентична у својој сржи, стилски и формално сложена, и визуелно и сензуално специфична представа „Преображај”, донела је потребну свежину израза на нашим сценама, због особеног тумачења једног књижевног класика, пропуштеног кроз лично искуство, уграђено у сценски текст. Полазећи од Кафкине антологијске новеле, надреалног, апсурдног и метафорички изазовног дела, аутор сценског текста и редитељ Марко Торлаковић направио је врло зачудну, аутоироничну представу, изграђену у сударима светла и мрака, суровости и нежности. Протагониста је неухватљивог, измичућег идентитета, између Марка Торлаковића и Грегора Самсе, а радња је постављена уз брехтовску дистанцу излажења глумаца из ликова и откривање делова процеса настанка представе, односно покушаја глумаца да утврде да ли је аутор заиста имао искуство Грегора Самсе, како је њима објаснио. То отвара значењски изазовно поље, донекле налик чувеној представи Оливера Фрљића, блиског (псеудо)аутобиографског карактера, „Мрзим истину”, где је такође била помућена граница између стварности и позоришта, документарног и фиктивног, и где су се глумци такође питали о истинитости редитељевих тврдњи.

Метафоричка приповест о Торлаковићу/Самси који постаје инсект, можда због аутоматизованости и обесмишљености живљења, безличне репетативности свакодневице једног службеника, возача, исписује се у савременом контексту и дискурсу. Радња тече на сцени која представља разбарушени крш Торлаковићевог дома, одраз хаоса у његовој свести, са нагураним столицама, теписима, тањирима, клозетској шољи, офингерима итд. (сцена и костим Ирина Сомборац). Игра младих глумаца је одговарајуће уклопљена у тај метеж, нарочито у физички ескпресивним сценама, када они колективно пузе, грче се, увијају, избезумљених погледа и искривљених лица, одражавајући тако Марков унутрашњи несклад, или када хорски мумлају неразазнатљиве речи, пратећи његове магловите исповести, што све гради интензивна кошмарна осећања, доживљај немоћи. Глумци представљају колективног наратора, али и појединачне ликове, на пољу стилизације, пародије и гротеске, повремено упловљавајући и у воде огољене психолошке веродостојности, важне у исказу тескобе, због Марковог упада у бизарно стање.

Марко Павловски изражајно игра Самсу/Торлаковића, изгубљеног у лавиринтима његове свести, где грчевито покушава да докучи смисао апсурдног света, одсутно, безлично, а повремено и хистерично артикулишући неподношљиву рутину живљења. У очајничком настојању да докучи себе у том сивилу малограђанства, али и у мраку нескладних породичних односа, ослања се на Диланову поезију, стихове песме „All Along the Watchtower”, као штит, или пут ка излазу из таме, где се протагониста песме такође налази. На тај начин се значења Кафкиног дела мисаоно проширују и доводе у везу с наслеђем касније популарне културе, што се продубљује и коришћењем панк музике, која и појачава сензуални доживљај ове алегоричне новеле.

Стојша Ољачић представља Оца, грубу мачо фигуру, неосетљиву на слабости и промене сина, и једног од главних узрока Марковог слома. Ива Манојловић гради лик Мајке која као углавном свака мајка жели да заштити сина, уз непрегледну милост и разумевање. По снази израза се издваја сцена у којој она одмерено и резервисано, али у исто време врло осећајно и потресно чита Марково дугачко писмо што открива сложен однос са оцем, њихово дубоко неразумевање и очеву суровост, на пример када га је у младости избацио из куће, остављајући незацељене ране.

Христина Татић игра такође брижну Сестру, талентовану за музику, што показује у „концертној” сцени, која доноси естетски упечатљив контраст, са продором фине сете у простор наглашене бруталности. У јеку хаоса, она нежно пева „Сама сам/ Самса”, играјући се речима. Сара Павловић гради лик театрализоване, обезљуђене Менаџерке, Торлаковићеве колегинице у фирми, без разумевања за његову кризу, а такође представља и заводљиву Жену у Крзну, лутку која оживљава у свести протагонисте, можда као још један вид утехе, ослонца на путу тетуравог изласка из тамног тунела кризе постојања.