Нијансе су богатство сваког сценског израза

Опасна је усамљеност онда када у сопственом животу запнеш. Изгубиш се у тој магли. Нејасан је, али интензиван простор неснађености, где те изједа немогућност да начиниш корак напред. После читања романа „Све добре барбике”, пожелела сам да нико никад не буде сам у таквом тренутку. Ово је роман који уме да буде ту за читаоца.

Млада глумица Александром Аризановић овако је за „Политику” најавила своју нову представу „Све добре барбике” по истоименом роману Катарине Митровић у режији Ђорђа Нешовића у којој тумачи лик Вање. Премијера је вечерас од 20 сати на матичној сцени у београдској Хартефакт кући. Драматизацију и адаптацију текста урадила је Исидора Милосављевић.

– На мом ноћном сточићу тренутно „седе” две барбике. Једна потпуно гола и ћелава: временом потамнело пластично тело са рупицама на темену уместо косе. Има пар мрља од црвеног лака, баш испод попуцалих колена. Друга је савршена, чистог тела, модерно одевена, која не само да има дугачку, свилену, љубичасту косу, већ и подигнуте жуте цветне наочаре што јој косу склањају с правилно нашминканог лица. Брутална искреност Катарине Митровић ме подсећа да,, желећи да испуним очекивања друштва, умем да запнем између неадекватности и неуклопивости прве барбике и недостижности савршенства друге – прича Александра Аризановић која је недавно, на 17. по реду Фестивалу победника фестивала у Раковици једногласном одлуком жирија освојила награду за најбољег глумца/глумицу: за улогу Ја у представи „Флеке” Тијане Грумић, у режији Југа Ђорђевића у извођењу Краљевачког позоришта, као и за тумачење Хане у представи „Режим љубави” према тексту Тање Шљивар, у режији Снежане Тришић у продукцији Крушевачког позоришта. Изненадила нас је снагом трансформације, глумачким даром, али и непосредношћу.

Ова лепа Краљевчанка, којa и данас живи и ради у родном граду, завршили је мастер академске студије глуме на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Бориса Исаковића. Њена уметничка линија текла је без застоја, подстакнута радозналошћу и аутентичнијим изразом. Временом се глумачкој пракси придружила плесна, а затим и пракса рада на сценском покрету.

– Краљевачко позориште је моја кућа, тамо сам највише истраживала, откривала, стварала, покушавала и грешила, прешла највећи број километара на даскама. Захвална сам што ми се простор за креацију отворио и у позориштима Београда, Крушевца, Новог Сада, Суботице, Новог Пазара, Ниша и Чачка – каже Александра Аризановић уз коментар:

– Верујем да на свет долазимо да би наша душа, кроз животна искуства, еволуирала. Бављење глумом је вечна заинтересованост за човека и живот. Захтева од мене радозналост духа, умеће давања, ширење капацитета за доживљај живота и стрпљиву постојаност у тражењу одговора и осветљавању истине. Најпре сам познавала само интуитивни осећај, а сада ме и свест о свему овоме наводи да се бавим глумом.

Представа „Све добре барбике” прати младу, бескомпромисну девојку која се враћа у родни град пред свој тридесети рођендан неспремна да било коме призна властити неуспех и разлоге повратка, али ће кроз интензивне сусрете са породицом и пријатељима бити принуђена не само да се суочи с том раном, него и с бројним ранама из детињства. У глумачкој екипи уз Александру Аризановић су и Јулија Петковић и Невена Кочовић.

– У тај трен живота моје јунакиње Вање слило се прегршт тешких изазова с којима се данас сусрећемо и поистовећујемо. Она јесте запела. Клацка се између тога да себи одузме или да живот. Ипак, у свој тој нестабилности, крхкости и неснађености Вања живи. Дубоко сам дирнута њеним неодустајањем. Представа је још у настајању и радовало би ме кад бисмо успели у тежњи да публика буде утешена, загрљена, охрабрена и инспирисана животном силом која овим романом тече – вели наша саговорница.

Кроз сусрете с породицом, пријатељима с којима је Вања изгубила контакт и успоменама из детињства отварају се болна сећања на важне тренутке током одрастања. Какав је Вањин унутрашњи свет, Александра Аризановић објашњава:

– Вања је уметница на прелазу из двадесетих у тридесете, која пати од депресије, а по стандардима друштва није успела да се оствари у животу. Њен унутрашњи свет представља изобиље сете, прича, сусрета, запажања и питања на која треба пронаћи одговоре. Њен бескрајно интересантан начин „обраде података” из искустава, детаљи које примећује и везе што их прави између делића лепе и болне прошлости, изазовне садашњости и застрашујуће будућности, чине да промишљам о животу сваке индивидуе као о богатом, вишеслојном колажу, уметничком делу. Вања је за мене хероина и живи доказ да уметник стварањем себи може да помогне. Дивим се њеној способности да се самој себи смеје.

Роман „Све добре барбике” говори о депресији, осујећености, страху и даје подстрек да се настави даље са сопственим психичким борбама. Колико је тешко изнијансирати ове слојеве?

– Сопствену слојевитост познајем добрано, ал’ и њу још упознајем. Стога осећам велику одговорност да се поштено бавим Вањином комплексном истином и да не престанем с покушајима да јој се приближим. Нијансе су богатство сваког сценског израза, до њих долазим након дуже уроњености у садржај. Признајем да је изазовно и да сам даље на путу освајања овог материјала – тврди Александра Аризановић.