Нова верзија прве српске опере

Нова верзија прве српске опере „На уранку” Биничког изведена је у два чина, али без интермеца и у новој оркестрацији диригента Јаноског (претходну је начинио Ангел Шурев), која је прилагођена могућностима ансамбала у Крагујевцу. Тако је она умекшана јер је оркестар састављен такорећи само од гудача, и има 23 члана и нешто сасвим мало дрвених дувача (флауте, кларинети). С обзиром на то да је претходне године ова опера изведена уз пратњу клавира, ово је прво право извођење, са солистима, хором и оркестром, веома добро замишљено и прилагођено могућностима сцене (да би оркестар уопште стао, скинуто је неколико редова гледалишта у партеру). Имајући у виду глад публике у унутрашњости Србије за опером, мислимо да би свака позоришна сцена могла на исти начин да се адаптира, такорећи и свака опера сведе на камерни састав.

Све постојеће крагујевачке музичке снаге учествовале су у пројекту. Најпре прави и велики хор („Лицеум”, припремио га је Милоје Николић) одличан; глумио је, играо, лепо изгледао у оригиналној српској народној ношњи (КУД „Абрашевић”) вокално свеж, извео румунско коло сасвим успешно. Основу оркестра чинили су чланови градског камерног оркестра „Шлезингер”, затим професори и студенти ФИЛУМ-а, професори и ученици музичке школе...

На првој представи главне улоге су биле поверене Виолети Панчетовић-Радаковић (Станка), Наташи Јовић (мајка), Војиславу Спасићу (Раде) и Вуку Матићу (Ага) – скоро у потпуности „београдској подели” о којој смо писали током прошлогодишњег наступа. Овом приликом пратили смо репризу, када су скоро све улоге певале „домаће снаге”, са факултета и из музичке школе, па се може рећи да је ова представа била у потпуности „крагујевачка”. Приликом следећих представа (ако их буде) користило би да се истакнути студенти крагујевачке академије, такође, измењају и опробају на сцени, као и талентовани студенти певања са других факултета.

Ако је солистима и недостајало сценског искуства, а ни треме није мањкало – мора се разумети, некима је то био и први излазак на „даске”, пред својим ученицима и колегама – љубитељи музике су, међутим, обе вечери у потпуности испунили гледалиште.

Марина Трајковић-Биџовски (Станка) уз сценски шарм показала је завидне висине, здрав и волуминозан глас и све разлоге да се бави солистичком каријером. Још једна Крагујевчанка, овога пута Рускиња Тања Неранџић, мецосопран снажног најдубљег регистра, огледала се први пут на домаћим сценама у улози мајке Анђе, вокално убедљиво, појавом и глумом примерено. Покретач и вишеструко заслужан за цео пројекат био је тенор Војислав Спасић, који је од организације, маркетинга и припреме представе учествовао до њене потпуне реализације, остварујући и сам улогу Радета снажним драмским бојама којих се не би постидела ни београдска Опера. Улогу Аге певао је и раније, и на обема представама, млади бас београдске Опере Вук Матић, сјајне појаве, одличне вокалне технике, професионалног става и умећа. Ако је аматеризам у неким тренуцима преовладавао на сцени, његов наступ је управо пленио професионалним односом.

Диригент Миодраг Јаноски, поред одличне прераде и оркестрације, уз свесрдну помоћ концертмајстора Владимира Коха, много је урадио на оркестарском звуку и на укупним звучним односима; редитељ са огромним искуством, Борислав Поповић, симболима је истакао суштину драме (крст и полумесец били су емитовани на филмском платну) а много младих и неискусних људи разиграо је на сцени и учинио их убедљивима, упркос наивности заплета у опери.

Надамо се да „крагујевачки експеримент” на оперском плану има свој наставак и да се неће окончати двема представама. У историјском, културолошком и музичком смислу – допринос је огроман и немерљив.