Искушења наших дана

Новом песничком књигом (а не збирком) Никад не пиши Стихови за понети Душица Милановић нам дарује један виртуелни, нарочит лирски спев рефлексивно доживљајног типа о страхотним искушењима наших дана.

Луцидност и сензибилност у овој песмарици у сваком часу руку подруку праћене кристално јасном свешћу о сваком најављеном мотиву, о начину његове перцепције и потенцијалу његове семантичке носивости са, такорећи, урођеном лакоћом и спонтаношћу, без трунке усиљености у исповедном, односно дијалошком проседеу. Луцидност и сензибилност праћене ретком инвенцијом и транспарентним дубљим увидом, али и ништа мањом рањивошћу песничког Ја пред свиме што му очи виде и пред чиме му душа затрепери.

Као и цео песнички опус Душице Милановић, и њен лирски спев Стихови за понети има двојаку фактографску подлогу: ону индивидуалне и ону колективно-глобалне природе. Његову индивидуалну фактографску окосницу чини заљубљеност лирског гласа и свакодневица партнерских односа умногоме фаталне емотивне везе, док у фактографске садржаје колективног, односно глобалног реда иду горуће информације наших дана о планетарним ерупцијама ратних зала, трансхуманистичким технолошким изумима и пратећем идеолошком безумљу, што сваког јутра гратис доручкујемо. Отуд и њено песничко стварање безмало у целини представља својеврсно оличење једног поетског фикшн-факшн подухвата, а њена књига Стихови за понети његову кулминативну фазу.

Оно што прибавља посебан аспект универзалности водећем гласу Стихова за понети јесте нарочито пољуљано и неухватљиво осећање духовног идентитета и емотивног статуса мислеће и сензибилне жене у савременом, посебно нашем овдашњем свету: „Вољена жена, / сновима занесена, / девојчица заборављена, / жена временом прегажена, / или / престрављено биће / у нултој садашњици”.

Из ове животне позиције песнички глас Душице Милановић, алијас њене лирске јунакиње, креће се у два правца. На једном, он се најпре суочава са разочаравајућим искуством мушке равнодушности, а потом и са погубним осећањем бездушности данашњег света. На другом правцу духовног трагања тај глас је упућен ка последњој тајни сопственог постојања, ка смрти и оностраном удесу на трагу исконског митскорелигиозног говора: „А ја? / Шта ће бити са мном? / ... / Хоћу ли се прометнути / у светлост? / Или у фронцле, / у безброј лутајућих честица / од сусрета са атомском бомбом. / Или у Ништа / или / ни у шта што је Нешто.” Више је варијација назначеног интересовања разасуто, тачније, размештено на страницама овог многозначног, стварносно надахнутог лирског спева.

Тематско-значењско језгро нове песничке књиге Душице Милановић представља богат мозаик мотива, односно скоријих феномена научне, технолошке, идеолошке, моралне и уметничке провенијенције који се, у својој потврђеној трансформацији, подводе под категорију нове нормалности – под свеже лансирану синтагму заводљивог интелектуалног жаргона. Песникиња се оглашава из самог средишта изопачене садашњице таксативно нижући, у преплету са перипетијама интимне емотивне драме, целу серију знамења евидентно предапокалиптичног стања. Морална и интелектуална корупција у научном и уметничком свету, идеологија агресивног џендеризма у новоелитним друштвеним слојевима, планетарна аутодеструктивна милитаризација с пратећим каљугама блата и крви, роботизација производње и дигитализација пословања, речју – трансхуманистичка интенција вештачке интелигенције и иреална суштина виртуелног света указују се с гордим болом и топлом свежином људског даха са сваке странице ове књиге.

А само то је више него довољно да њена појава постане, и остане, леп и значајан празник у савременом српском песништву. Истински празник у нашем данашњем песништву.