Ново срце Милоша Шестића

Име које је одјекивало на трибинама севера, име које је својом игром обележило године када је Црвена звезда сијала на фудбалском небу и данас се чује као ехо прошлости и носталгије. Тај магични нападач чији су се додири са лоптом чинили као уметност задужио је звездаше више него што је он сам икада могао и желео да замисли. Ипак, у једној тихој, непредвидивој игри, судбина је одлучила да му да улогу која се није могла предвидети ни у најзамршенијим сценаријима.

Милош Шестић је носио Црвену звезду у свом срцу. И не само фигуративно. Он је био оличење страсти, борбе, воље и љубави према клубу, а свака његова акција на терену, сваки дриблинг и сваки пас био је испуњен душом, као да је само фудбал веровао у његове магичне моћи. Без обзира на све освајане титуле, најлепши тренуци су долазили у тих неколико секунди када би Милош кренуо у дриблинг, са главом набијеном у траву као да никога и ништа око себе не види, као да је усамљени коњаник који јаше у галопу травнатом преријом, обилазећи одбрамбене војске, све саме љуте бекове и халфове са дечачким задовољством. Као да је само он знао шта се дешава пре него што се десило.

Међутим, у свету у којем ништа није сигурно, судбина је изненада одлучила да Милошу узме оно што је највредније – срце. И као да то није била злокобна случајност. Кроз све године његових утакмица, кроз све те борбе за Звезду и репрезентацију Југославије, његово срце је постајало тихи, готово невидљиви симбол. Иако је оно куцало за победе и поразе, постајало је много више од тога. То срце је било оличење страсти, љубави према игри и вољи да се издржи, па чак и кад је најтеже.

Операција пресађивања срца била је, наравно, тренутак у којем је све стало, нарочито за оне људе који су га памтили. Тек тада је многима који су га много мање ценили него што је заслужио, пало на памет: како да га заменимо? Његово срце, сада туђе, носи и даље крв Црвене Звезде, а сви ми који смо пратили његову каријеру, осећали смо да он није само део прошлости него и део будућности, јер ће легенда о вероватно најпотцењенијем, а истовремено једним од највећих фудбалера Србије и Југославије наставити да се препричава. Добијаће нове форме и измишљене детаље, јер несхваћени дриблер и импровизатор ће попут великих сликара које прошлост није препознавала постајати све већи, заједно са годинама које долазе.

И као што свака легенда мора да се допуњава, тако је и Шестић прешао из једног живота у други, носећи исту страст, исту вољу и исту жељу да остане у сенци. Срце које је некада куцало за Звезду, сада је део нечег много већег, део историје која се не завршава на трави Маракане.

И у том процесу, Милош Шестић је постао све већи. Не само као фудбалер већ као симбол, јер сви тренуци његове игре – златне секунде његових дриблинга, пасова и голова, па ни операција, ни замена срца, ни било која физичка граница никако нису бледеле, иако је он инсистирао да буде баш тако. Постао је вечни Милош, сама Црвена Звезда, чије име пулсира и приповеда о једној непоновљивој каријери, скромности и доброћудности иза које се крио експлозивни таленат.

Да, његов таленат је био много већи него што је он то могао да поднесе. Као да се стидео медија и популарности, па би се после својих великих утакмица повлачио у свој скромни свет. Лако је било објаснити Шекуларца, Џају, Кулета Аћимовића, Пижона или Дулета Савића, који су били великани једнога времена у којима су дербији југословенске лиге били готово једнаки утакмицама између Реала и Барселоне или Милана и Интера. Али причу о Милошу Шестићу теже је испричати преко његове несумњиве фудбалске величине и визионарства, јер је управо он одбијао да је исприча, као да је хтео да је сачува само за себе. Зато је у његовој судбини много више свих нас него њега самог. И зато му толико дугујемо, да је испричамо.

Можда о оном голу Петру Бороти, 29. новембра 1978. године, у вечитом дербију Звезде и Партизана, када су се укрстили путеви два несхваћена играча. Један је Борота, истовремено геније, циркузант о бонвиван, а други ћутљиви и усамљени дриблер кога нису схватали ни противнички ни његови играчи. Мислећи да је је судија свирао прекршај над њим, Борота је поставио лопту на петерац, несвестан да игра није прекинута, а онда је притрчао легендарни Шеле и дао један од најчувенијих и најконтроверзнијих голова у историји југословенског фудбала.

Одбијајући да буде шоумен и Звездина звезда, скроман и повучен, Шеле је одбијао да његов мангупски гол постане симбол читаве епохе, знак побуне који би могао да носи чак идеолошку конотацију, попут „божје руке”, контроверзног гола Дијега Арманда Марадоне против Енглеза који је постао глобална метафора отпора против империјализма.

Шеле је једноставно отишао кући, остављајући другима да тумаче како год хоће, како његов диверзантски гол, тако и њега самог. Многи ће с правом рећи да је био Меси пре Месија, онај који је дриблајући низао бекове како је желео, али спортска индустрија стварања супер звезда у кичастој земљи меког социјализма у Шестићу није препознавала материјал од кога би се могао направити суперхерој европског и светског фудбала.

Као да су га ондашњи босови из тајног фудбалско-обавештајног штаба у Мадери заобилазили, сматрајући да га не могу обликовати како они желе, те је Шеле постајао јунак који јаше сам, без парадржавних ветрова који ће га избацити у велике јунаке, па се његова игра невероватно поклапала са његовом каријером: био је препуштен сам себи и заиста се чинило да увек игра удаљен од свих осталих, сувише брз и сувише вешт за оно доба. Као да је претрчао и само време, поручујући да ће га тек у будућности много боље разумети и ценити.

То се заправо и догодило, када се после две сезоне у грчком Олимпијакосу, вратио у новосадску Војводину 1987. године. Као да је велики Шестић у другој лиги нашао свој мир. Али иако га је вечно тражио, у предвечерју распада велике земље, са супер тимовима који су јој певали лабудову песму, како земљи тако и фудбалу који се играо, Шестић од заборављеног и скрајнутог клуба чини немогуће. За тренера Војводине долази Љупко Петровић, на месту експлозивног везног стиже још једна фудбалска избеглица из Хрватске, млади и гневни Синиша Михајловић. Тако је створен трио изгубљених душа који је потпуно срушио постојећи фудбалски поредак.

Преузимајући командно место равничара у везном реду Милош Шестић доводи Војводину до шампионске титуле 1989. Наредне године, репрезентација Југославије је без њега стигла до четрфинала Светског првенства у Италији, изгубивши баксузно на пенале од Марадонине Аргентине. А следеће, Звезда је, такође без Милоша Шестића, освојила Куп шампиона у Барију.

Наравно да га нису позвали, нити је он то желео. И као у свакој српској причи, морало је да му стане срце, да се тога сетимо, а онда да добије ново, да би се прича о њему наставила онако како је он играо. Корак испред свих!