Варош по Луки

Крагујевац – „Варош по Луки” крагујевачког архитекте, урбанисте и професора Верољуба С. Трифуновића, у издању Удружења урбаниста Србије (2024), романсирана је приповест о инжењеру Луки Ивковићу, творцу „Плана регулације за варош Крагујевац” из 1891. године, првог урбанистичког плана Крагујевца. Оригинал плана је изгубљен, али су остали неки званични акти, записи и сведочанства на основу којих Трифуновић реконструише догађаје с краја 19. и почетка 20. века, када Крагујевац крупним корацима напушта оквире скучене касабе оријенталног духа, претварајући се у отворену варош по узору на модерне европске градове, најпре захваљујући и до данас оклеветаном краљу Милану Обреновићу.

Изгубљени План инжењера Ивковића помиње и Феликс Каниц, аустријски путописац – „вредан археолог и свакако значајан шпијун”, како Трифуновић наводи у књизи. У духу германске педантности, Каниц помиње План, али зачудо не и његовог аутора, што је почетак загонетне приче о инжењеру Ивковићу, заборављеном градитељу, кога је „прекрила паучина времена, као да није ни постојао”, запажа Трифуновић.

Трифуновићева књига о Луки Ивковићу je узбудљиво штиво и ретко живописна историја Крагујевца, још од времена кнеза Милоша Обреновића кога аутор често назива само „Књаз”, одајући почаст формално неписменом владару који је од невелике турске вароши на малој Лепенице начинио први престони град модерне, постсредњовековне Србије.

„Када је Лука Ивковић приступио послу израде Плана регулације, у вароши крагујевачкој је било пописано 12.660 становника и 1.958 кућа”, наводи Трифуновић и додаје: „У доба Књаза Милоша и Крагујевац и Чикаго су били мала насеља. Сличне величине и броја становника. У задњој деценији 19. века Крагујевац је имао нешто преко дванаест хиљада житеља. Чикаго – скоро два милиона. Већи Чикаго од Краљевине Србије.”

Лука Ивковић уцртава прве контуре урбаног Крагујевца. Његов план је уткан у све потоње регулационе планове града, а стављен ад акта тек после Другог светског рата.

На развој Крагујевца друге половине 19. века највише су утицали изградња Војнотехничког завода, прве фабрике оружја на Балкану, и свакако пруге, грађене управо за потребе војске и војне индустрије. Та пруга, пролазећи кроз само срце вароши грубо је делећи напола, до данас је остала рак-рана Крагујевца, о чему Трифуновић говори и у својој књизи.

„Када је Ивковић већ био ван дужности окружног инжењера, државна стратегија је довела до трасирања пруге ка Краљеву 1912. године. Пред балканске ратове траса је исхитрено повучена кроз сам Милошев венац, и таква је реализована у време кад је Лука био пред пензијом. Иако је био на високим дужностима у Дирекцији државних железница, није могао да исправи погрешан потез варошке и фабричке управе... Та туга му је трајно остала.”

„Варош по Луки” је прича и о другим градитељима Крагујевца: аустријском капетану Станиши Марковићу Млатишуми и његовом „Шанцу”, инжењеру Тодору Тоши Селесковићу који је пројектовао војну фабрику, Марку О. Марковићу, предузимачу и власнику фирме која је градила и пругу и Велику гимназију, професору Атанасију Николићу, оснивачу Лицеја из којег ниче Београдски универзитет, архитектама Владимиру Николићу, Андреји Андрејевићу, Јовану Илкићу, Николи Несторовићу, по чијим се пројектима граде Гимназија, Саборна црква и црквени звоници, Зграда окружног начелства и други реперни објекти.

Ипак, модерног Крагујевца не би било без краља Милана, дубоко је уверен Трифуновић, заснивајући своју тврдњу управо на сведочењима инжењера Ивковића.

Трифуновић у књизи разговара са својим заборављеним колегом, улази му у снове и заједно са њим планира развој града, са кључном идејом да се Крагујевац мора широм отворити и повезати са главним европским магистралама, што воде од Јадрана ка истоку, од Европе ка југу.

„Варош је била ретко изграђена, готово оријентална са својим авлијама и баштама. Мора се учврстити. Куће постројити у блокове као у Аустрији. Има времена и простора за даље ширење. Само неким неразумним потезом не треба затворити будући раст”, заједно промишљају Трифуновић и Ивковић, имајући у виду будући положај Крагујевца, не само у националним већ и у европским и светским оквирима.

Трифуновић пише књигу „Варош по Луки” чврсто се држећи мисли Ива Андрића о пролазности човека и вечности грађевине, истовремено се ослањајући на мисао Исидоре Секулић о човеку чији се живот не састоји само од хоризонталних, већ и од оних важнијих вертикалних путева.

„Књаз је заснивање престонице почео изградњом цркве Светог духа. Инжењер Лука Ивковић је План регулације везао за Крст као средиште вароши”, наводи Трифуновић. Крст о којем Трифуновић говори враћен је на своје место деведесетих година, у јеку политичких превирања, тако да и данас стоји у средишту Крагујевца, творећи централну тачку Трга „Код крста”.

Ко је и кад поставио крст у срцу вароши, пита се Трифуновић, остављајући могућност да то уопште није учинила људска рука. И заиста, кроз размишљања о граду, о његовим физичким просторима и карактеристикама које се могу приказати бројкама, кроз тај инжењерски посао, у књизи „Варош по Луки” пробија се и онај дубински слој о духовној димензији града. Та идеја се може сагледати кроз детаљ приче о Паштрмчевој улици, данас Улици Светозара Марковића, која спаја Саборну цркву Успења пресвете Богородице и Варошко гробље. Гробље и црква као симболи пролазности и вечности, смрти и васкрсења. Баш као у средњовековним градовима, или у манастирским лаврама, где су црква и гробље увек у центру утврђеног комплекса.

Град је живи организам, његов развој се мора планирати зналачки и крајње пажљиво, без исхитрених потеза и надасве штетног утицаја политичара, увек водећи рачуна о континуитету градње, наглашава Трифуновић, који своју љубав према Крагујевцу открива тако што га у књизи назива „средоточјем”, местом на коме се укрштају сви важни коридори.

Лука Ивковић је смењен са места окружног инжењера по доласку нових власти, уз бесмислену клевету која је била стални пратилац и краља Милана, владара којег је први урбаниста Крагујевца волео и поштовао.

Верољуб С. Трифуновић је рођен 1940. године у Крагујевцу, где живи и ради, доскора обављајући и важне званичне послове. „Варош по Луки” је његова десета књига.