Изиграни Молијер

Уображеног болесника” (1673), Молијерову комедију-балет, ремек-дело француског класицизма које се промишљено критички и маштовито комички односи према хипохондрима, али и друштвеном лицемерју, женама алавим на богатства мужева, као и лекарима сумњивог знања, редитељ Никола Завишић поставља у пренаглашеном, веома извештаченом, пародичном облику који би више одговарао сценском читању Жаријевог, него Молијеровог дела. Оригинални текст је упадљиво адаптиран, укључена је нит радње која говори о погоршању Молијеровог здравственог стања током извођења „Уображеног болесника” 1673. године у Паризу (што ће довести и до његове смрти), али је немушто спроведена. Титл нас уводи у ту линију дешавања која се одвија између чинова, као интермецо, а граде је збуњујуће и безизражајне сцене у тами, када се глумци мувају по сцени, уз шумове тешко разазнатљивих гласова. Интермецо је у оригиналном тексту ове комедије-балета имао функцију забавне музичко-плесне игре, али и успостављања критичког односа према друштвеној корупцији и лицемерју, између осталог, док овде неспретно кочи ток главне радње.

Молијеров пасторални пролог који доноси слављење Краља Сунца, у представи има само декоративну функцију. Ансамбл неоспорно вешто хорски пева песму пастира и пастирица што велича владара, али без икакве проблематизације тог чина, који ипак тражи неку врсту проблематизације, из данашње перспективе. Нарочито имајући у виду да је представа постављена као позориште у позоришту, што се закључује по смештању суфлерке на видљиво место у публици (и њеном добацивању једне реплике Ивану Босиљчићу, али тек на крају, и изнебуха, што такође збуњује гледаоца). Дакле, вишеструке могућности позоришта у позоришту нису искоришћене, због чега га овде можемо означити као произвољан, непромишљен чин.

Треба рећи и то да се у савременим тумачењима „Уображеног болесника”, форма комедије-балета најчешће напушта, односно да се музичко-плесне сцене, у Молијерово време врло популарне, углавном избацују. У том смислу, избор да оне овде остану (у измењеном облику), морао је да буде оправданији. На другој страни, из сценског текста су изузети поједини призори битни за јачи критички смисао радње, на пример Анжеликин емотивни израз љубави према оцу који разоткрива ограниченост његове свести. А ако су и остављени, у извођењу им најчешће није дата потребна важност, акценат (на пример, Анжеликин говор о прорачунатим браковима).

Неприродно и превише повишен тон игре не одговара суштини Молијерове комедије, тупи њену критичку оштрицу, што се издваја као главна особеност овог тумачења, углавном окренутог ка забављању публике. Та пренаглашеност израза изазива и монотонију, јер нема више финијих стилских прелаза који би одржавали већу пажњу гледалаца. А Молијер се иначе залагао за природнији, одмеренији стил глуме, насупрот тада преовлађујућој извештачености популарних извођача, па се и у том смислу може рећи да стил ове представе изневерава Молијера.

Глумци јесу вешти у тој пластичности наступа, што извесно има комичке ефекте, али ни њихов маниризам у целини није уједначен. Иван Босиљчић успешно представља Аргана, саможивог, размаженог, себичног и тупавог уображеног болесника који кћерку намерава да уда за доктора да би себи угодио. Кћерку Анжелику игра Ива Милановић исувише круто, механички, као да је лутка а не живо биће, чиме се губе значења њене чедности и осећајности; глумица јесте у томе спретна, али се може рећи да је стилски неодговарајуће постављена. Анастасиа Мандић комички раскошно представља Тоанету, у комедиографској традицији типичну лукаву слушкињу која види даље и дубље од осталих, налазећи начине разоткривања лажи.

Вучић Перовић експресивно представља Анжеликину праву љубав Клеанта, док је њен несуђени вереник Тома Диафораус обликован комички уверљиво, као једна уштогљена сподоба (Сава Милутиновић), у пратњи прорачунатог оца, господина Диафорауса (Зоран Ћосић). Соња Колачарић игра Арганову жену Белину врло театрално, обучена је готички, у црну стилизовану хаљину, као некаква вамп жена, господарица зла. Глумица је такође посвећено гради, али таква поставка лика редукује значења, препреденост и једно суптилније лицемерје, прикривану манипулативност. Када се појави као Лујзица, Анжеликина сестра, брадата појава Немање Константиновића потврђује тезу да редитељски приступ више одговара тумачењу једног „Краља Ибија”. Никола Вујовић, у улози Аргановог разумног брата Бералда, наступа одмерено, углађено и трезвено, онако како би вероватно требало играти Молијера, али његова стилски другачија глума упадљиво искаче из целине, доприносећи утиску о општем нескладу ове представе.